A u ono vreme kad sudiše sudije bi glad u zemlji; i jedan čovek iz Vitlejema Judinog otide da živi kao došljak u zemlji moavskoj sa ženom svojom i sa dva sina svoja.

A ime tom čoveku beše Elimeleh, a ženi mu ime Nojemina, a imena dvojice sinova njegovih Malon i Heleon; i behu Efraćani, iz Vitlejema Judinog; i dodjoše u zemlju moavsku i nastaniše se onde.

Potom umre Elimeleh muž Nojeminin i ona osta sa dva sina svoja.

Oni se oženiše Moavkama; Jednoj beše ime Orfa a drugoj Ruta; i onde stajahu do deset godina.

Potom umreše obojica, Malon i Heleon; i žena osta bez dva sina svoja i bez muža svog.

Tada se ona podiže sa snahama svojim da se vrati iz zemlje moavske, jer ču u zemlji moavskoj da je Gospod pohodio narod svoj davši im hleba.

I izidje iz mesta gde beše, i obe snahe njene s njom; podjoše putem da se vrate u zemlju Judinu.

Tada reče Nojemina obema snahama svojim: Idite, vratite se svaka u dom matere svoje; Gospod neka vam učini milost kao što vi učiniste umrlima i meni.

Da vam da Gospod da nadjete počinak svaka u domu muža svog. I poljubi ih; a one povikavši zaplakaše,

I rekoše joj: Ne, nego ćemo se s tobom vratiti u tvoj narod.

A Nojemina im reče: Idite natrag, kćeri moje; što biste išle sa mnom? Zar ću još imati sinova u utrobi svojoj da vam budu muževi?

Vratite se, kćeri moje, idite; jer sam ostarela i nisam za udaju. A i da kažem da se nadam i da se još noćas udam, i da rodim sinove,

Zar ćete ih vi čekati dok odrastu? Zar ćete toga radi stajati neudate? Nemojte, kćeri moje; jer su moji jadi veći od vaših, jer se ruka Gospodnja podigla na me.

Tada one podigavši glas svoj plakaše opet; i Orfa poljubi svekrvu svoju; a Ruta osta kod nje.

A ona joj reče: Eto, jetrva se tvoja vratila narodu svom i k bogovima svojim; vrati se i ti za jetrvom svojom.

Ali Ruta reče: Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gde god ti nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog.

Gde ti umreš, umreću i ja, i onde ću biti pogrebena. To neka mi učini Gospod i to neka mi doda, smrt će me samo rastaviti s tobom.

A ona kad vide da je tvrdo naumila ići s njom, presta je odvraćati.

Tako idoše obe dok ne dodjoše u Vitlejem; a kad dodjoše u Vitlejem, sav grad uzavre njih radi, i govorahu: Je li to Nojemina?

A ona im govoraše: Ne zovite me više Nojemina, nego me zovite Mara, jer mi velike jade zadade Svemogući.

Obilna sam otišla, a praznu me vrati Gospod. Zašto me zovete Nojemina, kad me Gospod obori i Svemogući me ucveli.

Tako dodje natrag Nojemina i s njom Ruta Moavka, snaha njena, vrativši se iz zemlje moavske; a dodjoše u Vitlejem o početku ječmene žetve.

A beše jedan čovek, rod mužu Nojemininom, čovek bogat od porodice Elimelehove, kome ime beše Voz.

I Ruta Moavka reče Nojemini: Da idem u polje da pabirčim klasje za onim pred kim nadjem milost. A ona joj reče: Idi, kćeri moja.

I ona otide, i došavši stade pabirčiti po njivi za žeteocima: i dogodi se, te dodje na njivu koja pripadaše Vozu, koji beše od porodice Elimelehove.

I gle, dodje Voz iz Vitlejema, a reče žeteocima: Gospod da je s vama! I oni mu rekoše: Da te blagoslovi Gospod!

Tada reče Voz sluzi svom koji beše nad žeteocima: Čija je ono mladica?

A sluga koji beše nad žeteocima odgovori mu: Moavka je mladica koja se vratila s Nojeminom iz zemlje moavske.

I reče: Da pabirčim, da kupim klasje izmedju snopova za žeteocima. I došavši bavi se od jutra do sada; samo je malo bila kod kuće.

Tada Voz reče Ruti: Čuješ, kćeri moja; nemoj ići na drugu njivu da pabirčiš, niti odlazi odavde, nego se drži mojih devojaka.

Pazi na kojoj njivi oni žanju, pa idi za njima; jer sam zapovedio momcima svojim da te niko ne dira; a kad ožedniš, idi k sudovima i pij šta moje sluge zahvataju.

Tada ona pade ničice i pokloni se do zemlje, i reče mu: Kako nadjoh milost pred tobom, da me pogledaš kad sam tudjinka?

A Voz odgovori i reče joj: Čuo sam ja sve što si činila svekrvi svojoj po smrti muža svog, i kako si ostavila oca svog i mater svoju i postojbinu svoju, pa si došla k narodu kog nisi znala pre.

Gospod da ti plati za delo tvoje, i da ti plata bude potpuna od Gospoda Boga Izrailjevog, kad si došla da se pod krilima Njegovim skloniš.

A ona reče: Nadjoh milost pred tobom, gospodaru, jer si me utešio i milostivo progovorio sluškinji svojoj, ako i nisam kao jedna od tvojih sluškinja.

A Voz joj reče: Kad bude vreme jesti, dodji ovamo i jedi hleba i umoči zalogaj svoj u ocat. I ona sede pokraj žetelaca, i on joj pruži prženih zrna, i ona jede i nasiti se, i preteče joj.

Potom usta da pabirči. A Voz zapovedi momcima svojim govoreći: Neka pabirči i medju snopovima, nemojte da je zastidite.

Nego još navlaš ispuštajte rukoveti i ostavljajte joj neka kupi, i ne korite je.

I ona pabirči na njivi do večera, i ovrše šta napabirči, i dodje oko efe ječma.

I uzevši otide u grad, i vide svekrva njena šta je napabirčila; a ona izvadi i dade joj i ono što je preteklo pošto se nasitila.

I reče joj svekrva: Gde si pabirčila danas? I gde si radila? Da je blagosloven koji te je pogledao! A ona kaza svekrvi svojoj kod koga je radila govoreći: Ime je čoveku kod koga sam danas radila Voz.

A Nojemina reče snasi svojoj: Gospod da ga blagoslovi, kad nije ukratio milosti svoje k živima i k mrtvima. I reče joj Nojemina: Taj je čovek nama rod, i jedan od osvetnika naših.

A Ruta Moavka reče: Još mi je rekao: Drži se moje čeljadi dokle ne požanju sve moje.

A Nojemina reče Ruti snasi svojoj: Dobro je, kćeri moja, da ideš s njegovim devojkama, da te ne bi dirali na drugoj njivi.

I tako se držaše devojaka Vozovih pabirčeći dokle se ne svrši žetva ječmena i žetva pšenična; i življaše kod svekrve svoje.

Potom reče joj Nojemina svekrva njena: Kćeri moja, ne treba li da ti potražim počinak, da bi ti dobro bilo?

Evo, nije li nam rod Voz, kod koga si bila sa devojkama njegovim? Evo, on će ovu noć vejati ječam na gumnu.

Umij se dakle, i namaži se, i obuci haljine svoje na se, pa idi na gumno; ali da ne dozna za te čovek dokle ne jede i ne napije se.

Pa kad legne, zapamti mesto gde legne, pa onda otidi i digni pokrivač s nogu njegovih, te lezi onde; a on će ti kazati šta ćeš raditi.

A Ruta joj reče: Šta mi god kažeš, učiniću.

I otide na gumno i učini sve što joj zapovedi svekrva.

A Voz jedavši i pivši i proveselivši se otide te leže kod stoga; a ona dodje polako, podiže pokrivač s nogu njegovih i leže.

A kad bi oko ponoći trže se čovek i obrnu se, a gle, žena ležaše kod nogu njegovih.

I on joj reče: Ko si? Odgovori: Ja sam Ruta sluškinja tvoja; raširi krilo svoje na sluškinju svoju, jer si mi osvetnik.

A on reče: Gospod da te blagoslovi, kćeri moja; ova potonja milost koju mi pokazuješ veća je od prve, što nisi tražila mladića, ni siromašnog ni bogatog.

Zato sada, kćeri moja, ne boj se; šta god kažeš učiniću ti; jer zna celo mesto naroda mog da si poštena žena.

Jeste istina, ja sam ti osvetnik; ali ima još te bliži od mene.

Prenoći ovde; pa sutra ako te htedbude uzeti, dobro, neka uzme; ako li ne htedbude uzeti, ja ću te uzeti, tako živ bio Gospod! Spavaj do jutra.

I ona spava kod nogu njegovih do jutra; potom usta dok još ne mogaše čovek čoveka raspoznati, jer Voz reče: Da se ne dozna da je žena dolazila na gumno.

I reče: Daj ogrtač koji imaš na sebi; i drži ga. I ona ga podrža, a on joj izmeri šest merica ječma, i naprti joj i ona otide u grad.

I dodje svekrvi svojoj, koja joj reče: Šta bi kćeri moja? A ona joj kaza sve što joj učini onaj čovek.

I reče: Ovih šest merica ječma dade mi, jer mi reče: Nemoj se vratiti prazna k svekrvi svojoj.

A ona joj reče: Počekaj, kćeri moja, dok doznaš kako će izaći; jer onaj čovek neće se smiriti dok ne svrši stvar danas.

A Voz izidje na vrata gradska, i sede onde. I gle, naidje onaj osvetnik, za kog Voz govoraše, i reče mu Voz: Hodi ovamo, sedi ovde. I on dodje i sede.

Potom uze Voz deset ljudi izmedju starešina gradskih i reče: Posedajte ovde. I posedaše.

Tada reče onom osvetniku: Njivu koja je bila brata našeg Elimeleha prodala je Nojemina, koja se vratila iz zemlje moavske.

Zato rekoh: Da javim tebi, i kažem ti: Uzmi njivu pred ovima što sede ovde i pred starešinama naroda mog; ako ćeš otkupiti, otkupi; ako li nećeš otkupiti, kaži mi da znam; jer osim tebe nema drugog koji bi otkupio, a posle tebe idem ja. A on reče: Ja ću otkupiti.

A Voz reče: U koji dan uzmeš njivu iz ruke Nojeminine, treba da uzmeš i Rutu Moavku ženu umrloga, da podigneš ime umrlom u nasledstvu njegovom.

Tada reče onaj osvetnik: Ne mogu otkupiti, da ne raspem svoje nasledstvo; otkupi ti šta bi trebalo da ja otkupim, jer ja ne mogu otkupiti.

A beše od starine običaj u Izrailju o otkupljivanju i promenjivanju, da bi svaka stvar bila tvrda, da jedan izuje obuću svoju i da drugom, i to beše svedodžba u Izrailju.

Kad dakle onaj osvetnik reče Vozu: Uzmi ti, izu obuću svoju.

A Voz reče starešinama i svemu narodu: Vi ste svedoci danas da sam otkupio iz ruke Nojeminine šta je god bilo Elimelehovo i šta je god bilo Heleonovo i Malonovo;

I da sam uzeo za ženu Rutu Moavku ženu Malonovu da podignem ime umrlom u nasledstvu njegovom, da ne bi poginulo ime umrlom medju braćom njegovom i u mestu njegovom; vi ste svedoci danas.

I sav narod koji beše na vratima gradskim i starešine rekoše: Svedoci smo; da da Gospod da žena koja dolazi u dom tvoj bude kao Rahilja i Lija, koje obe sazidaše dom Izrailjev; bogati se u Efrati, i proslavi ime svoje u Vitlejemu!

I od semena koje ti Gospod da od te žene, da postane dom tvoj kao dom Faresa kog rodi Tamara Judi.

I tako uze Voz Rutu i bi mu žena, i on leže s njom, i Gospod joj dade te zatrudne, i rodi sina.

I rekoše žene Nojemini: Da je blagosloven Gospod koji te nije ostavio danas bez osvetnika, da se ime Njegovo slavi u Izrailju!

On će ti utešiti dušu i biće potpora starosti tvojoj, jer ga rodi snaha tvoja koja te ljubi i koja ti je bolja nego sedam sinova.

I uze Nojemina dete, i metnu ga na krilo svoje, i beše mu dadilja.

I susede nadenuše mu ime govoreći: Rodi se sin Nojemini, i prozvaše ga Ovid. On bi otac Jeseja, oca Davidovog.

A ovo je pleme Faresovo: Fares rodi Esroma;

A Esrom rodi Arama; a Aram rodi Aminadava;

A Aminadav rodi Nasona; a Nason rodi Salmona;

A Salmon rodi Voza; a Voz rodi Ovida;

A Ovid rodi Jeseja; a Jesej rodi Davida.