U početku stvori Bog nebo i zemlju.

A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.

I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost.

I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame.

I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.

Potom reče Bog: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode.

I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako.

A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi.

Potom reče Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako.

I suvo nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i vide Bog da je dobro.

Opet reče Bog: Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme, i drvo rodno, koje radja rod po svojim vrstama, u kome će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako.

I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, koje radja rod, u kome je seme njegovo po njegovim vrstama. I vide Bog da je dobro.

I bi veče i bi jutro, dan treći.

Potom reče Bog: Neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama;

I neka svetle na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju. I bi tako.

I stvori Bog dva videla velika: videlo veće da upravlja danom, i videlo manje da upravlja noću, i zvezde.

I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju.

I da upravljaju danom i noću, i da dele svetlost od tame. I vide Bog da je dobro.

I bi veče i bi jutro, dan četvrti.

Potom reče Bog: Neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski.

I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što provrveše po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro;

I blagoslovi ih Bog govoreći: Radjajte se i množite se, i napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji.

I bi veče i bi jutro, dan peti.

Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako.

I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro.

Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.

I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih.

I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Radjajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.

I još reče Bog: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu.

A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako.

Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.

Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova.

I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini;

I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini;

To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo,

I svaku biljku poljsku, dokle je još ne beše na zemlji, i svaku travku poljsku, dokle još ne nicaše; jer Gospod Bog još ne pusti dažda na zemlju, niti beše čoveka da radi zemlju,

Ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju.

A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.

I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka, kog stvori.

I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakakva drveća lepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla.

A voda tečaše iz Edema natapajući vrt, i odande se deliše u četiri reke.

Jednoj je ime Fison, ona teče oko cele zemlje evilske, a onde ima zlata,

I zlato je one zemlje vrlo dobro; onde ima i bdela i dragog kamena oniha.

A drugoj je reci ime Geon, ona teče oko cele zemlje huske.

A trećoj je reci ime Hidekel, ona teče k asirskoj. A četvrta je reka Efrat.

I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu edemskom, da ga radi i da ga čuva.

I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu;

Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.

I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu.

Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;

I Adam nadede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nadje Adamu drug prema njemu.

I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom;

I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.

A Adam reče: Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.

Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.

A behu oboje goli. Adam i žena mu, i ne beše ih sramota.

Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?

A žena reče zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu;

Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.

A zmija reče ženi: Nećete vi umreti;

Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.

I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.

Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokovog i načiniše sebi pregače.

I začuše glas Gospoda Boga, koji idjaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga medju drveta u vrtu.

A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si?

A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.

A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?

A Adam reče: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.

A Gospod Bog reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: Zmija me prevari, te jedoh.

Tada reče Gospod Bog zmiji: Kad si to učinila, da si prokleta mimo svako živinče i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svog veka.

I još mećem neprijateljstvo izmedju tebe i žene i izmedju semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.

A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu radjati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti gospodar.

Pa onda reče Adamu: Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kog sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka;

Trnje i korov će ti radjati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;

Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.

I Adam nadede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svima živima.

I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih.

I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi.

I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet;

I izagnav čoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života.

Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Dobih čoveka od Gospoda.

I rodi opet brata njegovog Avelja. I Avelj posta pastir a Kajin ratar.

A posle nekog vremena dogodi se, te Kajin prinese Gospodu prinos od roda zemaljskog;

A i Avelj prinese od prvina stada svog i od njihove pretiline. I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos,

A na Kajina i na njegov prinos ne pogleda. Zato se Kajin rasrdi veoma, i lice mu se promeni.

Tada reče Gospod Kajinu: Što se srdiš? Što li ti se lice promeni?

Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro, greh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji.

Posle govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali kad behu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svog, i ubi ga.

Tada reče Gospod Kajinu: Gde ti je brat Avelj? A on odgovori: Ne znam; zar sam ja čuvar brata svog?

A Bog reče: Šta učini! Glas krvi brata tvog viče sa zemlje k meni.

I sada, da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvog iz ruke tvoje.

Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svog. Bićeš potukač i begunac na zemlji.

A Kajin reče Gospodu: Krivica je moja velika da mi se ne može oprostiti.

Evo me teraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred Tebe, i da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi.

A Gospod mu reče: Zato ko ubije Kajina, sedam će se puta to pokajati. I načini Gospod znak na Kajinu da ga ne ubije ko ga udesi.

I otide Kajin ispred Gospoda, i naseli se u zemlji naidskoj na istoku prema Edemu.

I pozna Kajin ženu svoju, a ona zatrudne i rodi Enoha. I sazida grad i prozva ga po imenu sina svog Enoh.

A Enohu rodi se Gaidad; a Gaidad rodi Maleleila: a Maleleilo rodi Matusala; a Matusal rodi Lameha.

I uze Lameh dve žene: jednoj beše ime Ada a drugoj Sela.

I Ada rodi Jovila; od njega se narodiše koji žive pod šatorima i stoku pasu.

A bratu njegovom beše ime Juval; od njega se narodiše gudači i svirači.

A i Sela rodi Tovela, koji beše vešt kovati svašta od bronze i od gvoždja; a sestra Tovelu beše Noema.

I reče Lameh svojim ženama, Adi i Seli: Čujte glas moj, žene Lamehove, poslušajte reči moje: ubiću čoveka za ranu svoju i mladića za masnicu svoju.

Kad će se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i sedam puta.

A Adam opet pozna ženu svoju, i ona rodi sina, i nade mu ime Sit, jer mi, reče, Bog dade drugog sina za Avelja, kog ubi Kajin.

I Situ se rodi sin, kome nadede ime Enos. Tada se poče prizivati ime Gospodnje.

Ovo je pleme Adamovo. Kad Bog stvori čoveka po obličju svom stvori ga.

Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva ih čovek, kad biše stvoreni.

I požive Adam sto trideset godina, i rodi sina po obličju svom, kao što je on, i nadede mu ime Sit.

A rodiv Sita požive Adam osam stotina godina, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Adam svega devet stotina trideset godina; i umre.

A Sit požive sto pet godina, i rodi Enosa;

A rodiv Enosa požive Sit osam stotina sedam godina, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Sit svega devet stotina dvanaest godina; i umre.

A Enos požive devedeset godina, i rodi Kajinana;

A rodiv Kajinana požive Enos osam stotina petnaest godina, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Enos svega devet stotina pet godina; i umre.

A Kajinan požive sedamdeset godina, i rodi Maleleila;

A rodiv Maleleila požive Kajinan osam stotina i četrdeset godina, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Kajinan svega devet stotina deset godina; i umre.

A Maleleilo požive šezdeset pet godina, i rodi Jareda;

A rodiv Jareda požive Maleleilo osam stotina trideset godina, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Maleleilo svega osam stotina devedeset pet godina; i umre.

A Jared požive sto i šezdeset i dve godine, i rodi Enoha;

A rodiv Enoha požive Jared osam stotina godina, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Jared svega devet stotina šezdeset dve godine, i umre.

A Enoh požive šezdeset pet godina, i rodi Matusala;

A rodiv Matusala požive Enoh jednako po volji Božjoj trista godina, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Enoh svega trista šezdeset pet godina;

I živeći Enoh jednako po volji Božjoj, nestade ga jer ga uze Bog.

A Matusal požive sto osamdeset sedam godina, i rodi Lameha;

A rodiv Lameha požive Matusal sedam stotina osamdeset dve godine, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Matusal svega devet stotina i šezdeset i devet godina; i umre.

A Lameh požive sto osamdeset i dve godine, i rodi sina,

I nadede mu ime Noje govoreći: Ovaj će nas odmoriti od poslova naših i od truda ruku naših na zemlji, koju prokle Gospod.

A rodiv Noja požive Lameh pet stotina devedeset pet godina, radjajući sinove i kćeri;

Tako požive Lameh svega sedam stotina sedamdeset sedam godina; i umre.

A Noju kad bi pet stotina godina, rodi Noje Sima, Hama i Jafeta.

A kad se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše.

Videći sinovi Božji kćeri čovečije kako su lepe uzimaše ih za žene koje hteše.

A Gospod reče: Neće se duh moj do veka preti s ljudima, jer su telo; neka im još sto dvadeset godina.

A beše tada divova na zemlji; a i posle, kad se sinovi Božji sastajahu sa kćerima čovečijim, pa im one radjahu sinove; to behu silni ljudi, od starine na glasu.

I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihovog svagda samo zle,

Pokaja se Gospod što je stvorio čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu.

I reče Gospod: Hoću da istrebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čoveka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio.

Ali Noje nadje milost pred Gospodom.

Ovo su dogadjaji Nojevi: Noje beše čovek pravedan i bezazlen svog veka; po volji Božjoj svagda življaše Noje.

I rodi Noje tri sina: Sima, Hama i Jafeta.

A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja.

I pogleda Bog na zemlju, a ona beše pokvarena; jer svako telo pokvari put svoj na zemlji.

I reče Bog Noju: Kraj svakom telu dodje preda me, jer napuniše zemlju bezakonja; i evo hoću da ih zatrem sa zemljom.

Načini sebi kovčeg od drveta gofera, i načini pregratke u kovčegu; i zatopi ga smolom iznutra i spolja.

I načini ga ovako; u dužinu neka bude trista lakata, u širinu pedeset lakata, i u visinu trideset lakata;

Pusti dosta svetlosti u kovčeg; i krov mu svedi ozgo od lakta; i udari vrata kovčegu sa strane; i načini ga na tri boja: donji, drugi i treći.

Jer evo pustiću potop na zemlju da istrebim svako telo u kome ima živa duša pod nebom; šta je god na zemlji sve će izginuti.

Ali ću s tobom učiniti zavet svoj: i ući ćeš u kovčeg ti i sinovi tvoji i žena tvoja i žene sinova tvojih s tobom.

I od svega živog, od svakog tela, uzećeš u kovčeg po dvoje, da sačuvaš u životu sa sobom, a muško i žensko neka bude.

Od ptica po vrstama njihovim, od stoke po vrstama njenim, i od svega što se miče na zemlji po vrstama njegovim, od svega po dvoje neka udje s tobom, da ih sačuvaš u životu.

I uzmi sa sobom svega što se jede, i čuvaj kod sebe, da bude hrane tebi i njima.

I Noje učini, kako mu zapovedi Bog, sve onako učini.

I reče Gospod Noju: Udji u kovčeg ti i sav dom tvoj; jer te nadjoh pravedna pred sobom ovog veka.

Uzmi sa sobom od svih životinja čistih po sedmoro, sve mužjaka i ženku njegovu; a od životinja nečistih po dvoje, mužjaka i ženku njegovu,

Takodje i od ptica nebeskih po sedam, mužjaka i ženku njegovu, da im se sačuva seme na zemlji.

Jer ću do sedam dana pustiti dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći, i istrebiću sa zemlje svako telo živo, koje sam stvorio.

I Noje učini sve što mu zapovedi Gospod.

A beše Noju šest stotina godina kad dodje potop na zemlju.

I udje Noje u kovčeg i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim radi potopa.

Od životinja čistih i od životinja nečistih i od ptica i od svega što se miče po zemlji,

Udje k Noju u kovčeg po dvoje, muško i žensko, kao što beše Bog zapovedio Noju.

A u sedmi dan dodje potop na zemlju.

Kad je bilo Noju šest stotina godina, te godine drugog meseca, sedamnaesti dan toga meseca, taj dan razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske;

I udari dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći.

Taj dan udje u kovčeg Noje i Sim i Ham i Jafet, sinovi Nojevi, i žena Nojeva i tri žene sinova njegovih s njima;

Oni, i svakojake zveri po vrstama svojim, i svakojaka stoka po vrstama svojim, i šta se god miče po zemlji po vrstama svojim, i ptice sve po vrstama svojim, i šta god leti i ima krila,

Dodje k Noju u kovčeg po dvoje od svakog tela, u kome ima živa duša,

Muško i žensko od svakog tela udjoše, kao što beše Bog zapovedio Noju; pa Gospod zatvori za njim.

I bi potop na zemlji za četrdeset dana; i voda dodje i uze kovčeg, i podiže ga od zemlje.

I navali voda, i usta jako po zemlji, i kovčeg stade ploviti vodom.

I navaljivaše voda sve većma po zemlji, i pokri sva najviša brda što su pod celim nebom.

Petnaest lakata dodje voda iznad brda, pošto ih pokri.

Tada izgibe svako telo što se micaše na zemlji, ptice i stoka, i zveri i sve što gamiže po zemlji, i svi ljudi.

Sve što imaše dušu živu u nosu, sve što beše na suvom, pomre.

I istrebi se svako telo živo na zemlji, i ljudi i stoka i šta god gamiže i ptice nebeske, sve, velim, istrebi se sa zemlje; samo Noje osta i šta s njim beše u kovčegu.

I stajaše voda povrh zemlje sto pedeset dana.

A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.

I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.

I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;

Te se ustavi kovčeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.

I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.

A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji beše načinio;

I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.

Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.

A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.

I počeka još sedam dana, po opet ispusti golubicu iz kovčega.

I pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.

Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.

Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu.

A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.

Tada reče Bog Noju govoreći:

Izadji iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;

Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se razidju po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.

I izidje Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.

Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama izidjoše iz kovčega.

I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.

I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svom: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.

Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine, leta ni zime, dana ni noći.

I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im; radjajte se i množite se i napunite zemlju;

I sve zveri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke.

Šta se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu.

Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.

Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zveri iskati; iz ruke samog čoveka, iz ruke svakog brata njegovog iskaću dušu čovečiju.

Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek; jer je Bog po svom obličju stvorio čoveka.

Radjajte se dakle i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.

I reče Bog Noju i sinovima njegovim s njim, govoreći:

A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,

I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.

Postavljam zavet svoj s vama, te odsele neće nijedno telo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.

I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam izmedju sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka:

Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta izmedju mene i zemlje.

Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima,

I opomenuću se zaveta svog koji je izmedju mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.

Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta izmedju Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.

I reče Bog Noju: To je znak zaveta koji sam učinio izmedju sebe i svakog tela na zemlji.

A behu sinovi Nojevi koji izadjoše iz kovčega: Sim i Ham i Jafet; a Ham je otac Hanancima.

To su tri sina Nojeva, i od njih se naseli sva zemlja.

A Noje poče raditi zemlju, i posadi vinograd.

I napiv se vina opi se, i otkri se nasred šatora svog.

A Ham, otac Hanancima, vide golotinju oca svog, i kaza obojici braće svoje na polju.

A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svog, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svog.

A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mladji sin,

I reče: Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama braće svoje!

I još reče: Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude sluga!

Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim, a Hanan da im bude sluga!

I požive Noje posle potopa trista pedeset godina.

A svega požive Noje devet stotina pedeset godina; i umre.

A ovo su plemena sinova Nojevih, Sima, Hama i Jafeta, kojima se rodiše sinovi posle potopa.

Sinovi Jafetovi: Gomer i Magog i Madaj i Javan i Tovel i Meseh i Tiras.

A sinovi Gomerovi: Ashenas i Rifat i Togarma.

A sinovi Javanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim.

Od njih se razdeliše ostrva narodna na zemljama svojim, svako po jeziku svom i po porodicama svojim, u narodima svojim.

A sinovi Hamovi: Hus i Mesrain, Fud i Hanan.

A sinovi Husovi: Sava i Avila i Savata i Regma i Savataka. A sinovi Regmini: Sava i Dedan.

Hus rodi i Nevroda; a on prvi bi silan na zemlji;

Beše dobar lovac pred Gospodom; zato se kaže: Dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod.

A početak carstvu njegovom beše Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlji Senaru.

Iz te zemlje izadje Asur, i sazida Nineviju i Rovot grad i Halah,

I Dasem izmedju Ninevije i Halaha; to je grad velik.

A Mesrain rodi Ludeje i Enemeje i Laveje i Neftaleje,

I Patroseje i Hasmeje, odakle izadjoše Filisteji i Gaftoreji.

A Hanan rodi Sidona, prvenca svog, i Heta,

I Jevuseja i Amoreja i Gergeseja,

I Eveja i Arukeja i Aseneja,

I Arvadeja i Samareja i Amateja. A posle se rasejaše plemena hananejska.

I behu medje hananejske od Sidona idući na Gerar pa do Gaze, i idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Dasa.

To su sinovi Hamovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama svojim i u narodima svojim.

I Simu rodiše se sinovi, najstarijem bratu Jafetovom, ocu svih sinova Everovih.

Sinovi Simovi behu: Elam i Asur i Arfaksad i Lud i Aram.

A sinovi Aramovi: Uz i Ul i Gater i Mas.

A Arfaksad rodi Salu, a Sala rodi Evera.

A Everu se rodiše dva sina: jednom beše ime Falek, jer se u njegovo vreme razdeli zemlja, a bratu njegovom ime Jektan.

A Jektan rodi Elmodada i Saleta i Sarmota i Jaraha,

I Odora i Evila i Deklu,

I Evala i Avimaila i Savu,

I Ufira i Evilu i Jovava; ti svi behu sinovi Jektanovi.

I življahu od Mase, kako se ide na Safir do gora istočnih.

To su sinovi Simovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama svojim i u narodima svojim.

To su porodice sinova Nojevih po plemenima svojim, u narodima svojim; i od njih se razdeliše narodi po zemlji posle potopa.

A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči.

A kad otidoše od istoka, nadjoše ravnicu u zemlji senarskoj, i naseliše se onde.

Pa rekoše medju sobom: Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča.

Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.

A Gospod sidje da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji.

I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili.

Hajde da sidjemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.

Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.

Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.

Ovo je pleme Simovo: beše Simu sto godina, kad rodi Arfaksada, druge godine posle potopa.

A rodiv Arfaksada požive Sim pet stotina godina, radjajući sinove i kćeri.

A Arfaksad požive trideset i pet godina, i rodi Salu;

A rodiv Salu požive Arfaksad četiri stotine i tri godine, radjajući sinove i kćeri.

A Sala požive trideset godina, i rodi Evera;

A rodiv Evera požive Sala četiri stotine i tri godine, radjajući sinove i kćeri.

A Ever požive trideset i četiri godine, i rodi Faleka;

A rodiv Faleka požive Ever četiri stotine i trideset godina, radjajući sinove i kćeri.

A Falek požive trideset godina, i rodi Ragava;

A rodiv Ragava požive Falek dvesta i devet godina, radjajući sinove i kćeri.

A Ragav požive trideset i dve godine, i rodi Seruha;

A rodiv Seruha požive Ragav dvesta i sedam godina, radjajući sinove i kćeri.

A Seruh požive trideset godina, i rodi Nahora;

A rodiv Nahora požive Seruh dvesta godina, radjajući sinove i kćeri.

A Nahor požive dvadeset i devet godina, i rodi Taru;

A rodiv Taru požive Nahor sto i devetnaest godina, radjajući sinove i kćeri.

A Tara požive sedamdeset godina, i rodi Avrama, Nahora i Arana.

A ovo je pleme Tarino: Tara rodi Avrama, Nahora i Arana; a Aran rodi Lota.

I umre Aran pre Tare oca svog na postojbini svojoj, u Uru haldejskom.

I oženi se Avram i Nahor, i ženi Avramovoj beše ime Sara a ženi Nahorovoj ime Melha, kći Arama oca Melhe i Jeshe.

A Sara beše nerotkinja, i ne imaše poroda.

I uze Tara sina svog Avrama i Lota sina Aronovog, unuka svog, i Saru snahu svoju, ženu Avrama sina svog; i podjoše zajedno iz Ura haldejskog da idu u zemlju hanansku, i dodjoše do Harana, i onde se nastaniše.

I požive Tara svega dvesta i pet godina; i umre Tara u Haranu.

I reče Gospod Avramu: Idi iz zemlje svoje i od roda svog i iz doma oca svog u zemlju koju ću ti ja pokazati.

I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov.

Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.

Tada podje Avram, kao što mu kaza Gospod, i s njim podje Lot. A beše Avramu sedamdeset i pet godina kad podje iz Harana.

I uze Avram Saru ženu svoju i Lota sina brata svog sa svim blagom koje behu stekli i s dušama koje behu dobili u Haranu; i podjoše u zemlju hanansku, i dodjoše u nju.

I podje Avram tu zemlju do mesta Sihema i do ravnice moreške; a behu tada Hananeji u toj zemlji.

I javi se Gospod Avramu i reče: Tvom semenu daću zemlju ovu. I Avram načini onde žrtvenik Gospodu, koji mu se javio.

Posle otide odande na brdo, koje je prema istoku od Vetilja, i onde razape šator svoj, te mu Vetilj beše sa zapada a Gaj s istoka; i onde načini Gospodu žrtvenik, i prizva ime Gospodnje.

Odande otide Avram dalje idući na jug.

Ali nasta glad u onoj zemlji, te Avram sidje u Misir da se onde skloni; jer glad beše velika u onoj zemlji.

A kad se približi da već udje u Misir, reče Sari ženi svojoj: Gle, znam da si žena lepa u licu.

Zato kad te vide Misirci reći će: Ovo mu je žena. Pa će me ubiti, a tebe će ostaviti u životu.

Nego hajde kaži da si mi sestra, te će meni biti dobro tebe radi i ostaću u životu uz tebe.

I kad dodje Avram u Misir, videše Misirci ženu da je vrlo lepa.

I videše je knezovi Faraonovi, i hvališe je pred Faraonom. I uzeše je u dvor Faraonov.

I on činjaše dobro Avramu nje radi, te imaše ovaca i goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila.

Ali Gospod pusti velika zla na Faraona i na dom njegov radi Sare žene Avramove.

Tada dozva Faraon Avrama i reče mu: Šta mi to učini? Zašto mi nisi kazao da ti je žena?

Zašto si kazao: Sestra mi je? Te je uzeh za ženu. Sad eto ti žene, uzmi je, pa idi.

I Faraon zapovedi ljudima za nj, te ga ispratiše i ženu njegovu i šta god imaše.

Tako otide Avram iz Misira gore na jug, on i žena mu i sve što imaše, takodje i Lot s njim.

A beše Avram vrlo bogat stokom, srebrom i zlatom.

I idjaše svojim putevima od juga sve do Vetilja, do mesta gde mu prvo beše šator, izmedju Vetilja i Gaja,

Do mesta, gde pre beše načinio žrtvenik; i onde prizva Avram ime Gospodnje.

A i Lot koji idjaše s Avramom imaše ovaca i goveda i šatora.

I zemlja ne mogaše ih nositi zajedno, jer blago njihovo beše veliko da ne mogoše živeti zajedno,

I beše svadja medju pastirima Avramove stoke i pastirima Lotove stoke. A u to vreme živehu Hananeji i Ferezeji u onoj zemlji.

Pa Avram reče Lotu: Nemoj da se svadjamo ja i ti, ni moji pastiri i tvoji pastiri; jer smo braća.

Nije li ti otvorena cela zemlja? Odeli se od mene. Ako ćeš ti na levo, ja ću na desno; ako li ćeš ti na desno ja ću na levo.

Tada Lot podiže oči svoje i sagleda svu ravnicu jordansku, kako celu natapaše reka, beše kao vrt Gospodnji, kao zemlja misirska, sve do Zagora, pre nego Gospod zatre Sodom i Gomor.

I Lot izabra sebi svu ravnicu jordansku, i otide Lot na istok; i razdeliše se jedan od drugog:

Avram življaše u zemlji hananskoj, a Lot življaše po gradovima u onoj ravnici premeštajući svoje šatore do Sodoma.

A ljudi u Sodomu behu nevaljali, i grešahu Gospodu veoma.

A Gospod reče Avramu, pošto se Lot odeli od njega: Podigni sada oči svoje, pa pogledaj s mesta gde si na sever i na jug i na istok i na zapad.

Jer svu zemlju što vidiš tebi ću dati i semenu tvom do veka.

I učiniću da semena tvog bude kao praha na zemlji; ako ko uzmože izbrojati prah na zemlji, moći će izbrojati i seme tvoje.

Ustani, i prolazi tu zemlju u dužinu i u širinu; jer ću je tebi dati.

I Avram diže šatore, i dodje i naseli se u ravnici mamrijskoj, koja je kod Hevrona, i onde načini žrtvenik Gospodu.

A kad beše Amarfal car senarski, Arion car elasarski, Hodologomor car elamski i Targal car gojimski,

Zavojevaše na Valu cara sodomskog, i na Varsu cara gomorskog, i na Senara cara adamskog, i na Simovora cara sevojimskog i na cara od Valake, koja je sada Sigor.

Svi se ovi skupiše u dolini sidimskoj koja je sada slano more.

Dvanaest godina behu služili Hodologomoru, pa trinaeste godine odmetnuše se.

A četrnaeste godine dodje Hodologomor i carevi koji behu s njim, i pobiše Rafaje u Astarotu karnajimskom i Zuzeje u Amu i Omeje u polju kirijatajskom,

I Horeje u planini njihovoj Siru do ravnice faranske pokraj pustinje.

Od tuda vrativši se dodjoše u En-Mispat, koji je sada Kadis, i isekoše sve koji živehu u zemlji amaličkoj, i Amoreje koji živehu u Asason-Tamaru.

Tada izidje car sodomski i car gomorski i car adamski i car sevojimski i car od Valake, koje je sada Sigor, izadjoše na njih u dolinu sidimsku,

Na Hodologomora cara elamskog, i na Targala cara gojimskog, i na Amarfala cara senarskog, i na Arioha cara elasarskog, četiri cara na pet.

A u dolini sidimskoj beše mnogo rupa iz kojih se vadila smola; i pobeže car sodomski i car gomorski, i onde padoše, a šta osta pobeže u planinu.

I uzeše sve blago u Sodomu i Gomoru i svu hranu njihovu, i otidoše.

Uzeše i Lota, sinovca Avramovog, i blago njegovo, i otidoše, jer živeše u Sodomu.

A dodje jedan koji beše utekao, te javi Avramu Jevrejinu, koji živeše u ravni Mamrija Amorejina, brata Esholu i brata Avnanu, koji behu u veri s Avramom.

A kad Avram ču da mu se zarobio sinovac, naoruža sluge svoje, trista osamnaest, koji se rodiše u njegovoj kući, i podje u poteru do Dana.

Onde razdelivši svoje udari na njih noću sa slugama svojim, i razbi ih, i otera ih do Hovala, koji je na levo od Damaska,

I povrati sve blago; povrati i Lota sinovca svog s blagom njegovim, i žene i ljude.

A car sodomski izidje mu na susret kad se vrati razbivši Hodologomora i careve što behu s njim, u dolinu Savinu, koje je sada dolina careva.

A Melhisedek car salimski iznese hleb i vino; a on beše sveštenik Boga Višnjeg.

I blagoslovi ga govoreći: Blagosloven da je Avram Bogu Višnjem, čije je nebo i zemlja!

I blagosloven da je Bog Višnji, koji predade neprijatelje tvoje u ruke tvoje! I dade mu Avram desetak od svega.

A car sodomski reče Avramu: Daj meni ljude, a blago uzmi sebi.

A Avram reče caru sodomskom: Dižem ruku svoju ka Gospodu Bogu Višnjem, čije je nebo i zemlja, zaklinjući se:

Ni konca ni remena od obuće neću uzeti od svega što je tvoje, da ne kažeš: Ja sam obogatio Avrama;

Osim što su pojeli momci, i osim dela ljudima koji su išli sa mnom, Esholu, Avnanu i Mamriju, oni neka uzmu svoj deo.

Posle ovih stvari dodje Avramu reč Gospodnja u utvari govoreći: Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit, i plata je tvoja vrlo velika.

A Avram reče Gospode, Gospode, šta ćeš mi dati kad živim bez dece, a pa kome će ostati moja kuća to je Elijezer ovaj Damaštanin?

Još reče Avram: Eto meni nisi dao poroda, pa će sluga rodjen u kući mojoj biti moj naslednik.

A gle, Gospod mu progovori: Neće taj biti naslednik tvoj, nego koji će izaći od tebe taj će ti biti naslednik.

Pa ga izvede napolje i reče mu: Pogledaj na nebo i prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati. I reče mu: Tako će ti biti seme tvoje.

I poverova Avram Bogu, a On mu primi to u pravdu.

I reče mu: Ja sam Gospod, koji te izvedoh iz Ura haldejskog da ti dam zemlju ovu da bude tvoja.

A on reče: Gospode, Gospode, po čemu ću poznati da će biti moja?

I reče mu: Prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine i grlicu i golupče.

I on uze sve to, i raseče na pole, i metnu sve pole jednu prema drugoj; ali ne raseče ptice.

A ptice sletahu na te mrtve životinje; a Avram ih odgoniše.

A kad sunce beše na zalasku, uhvati Avrama tvrd san, i gle, strah i mrak velik obuze ga.

I Gospod reče Avramu: Znaj zacelo da će seme tvoje biti došljaci u zemlji tudjoj, pa će joj služiti, i ona će ih mučiti četiri stotine godina.

Ali ću suditi i narodu kome će služiti; a posle će oni izaći s velikim blagom.

A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti.

A oni će se u četvrtom kolenu vratiti ovamo; jer gresima amorejskim još nije kraj.

A kad se sunce smiri i kad se smrče, gle, peć se dimljaše, i plamen ognjeni prolažaše izmedju onih delova.

Taj dan učini Gospod zavet s Avramom govoreći: Semenu tvom dadoh zemlju ovu od vode misirske do velike vode, vode Efrata,

Kenejsku, kenezejsku i kedmonejsku,

I hetejsku i ferezejsku i rafajsku,

I amorejsku i hananejsku i gergesejsku i jevusejsku.

Ali Sara žena Avramova ne radjaše mu dece. A imaše robinju Misirku, po imenu Agara.

Pa reče Sara Avramu: Gospod me je zatvorio da ne rodim; nego idi k robinji mojoj, ne bih li dobila dece od nje. I Avram prista na reč Sarinu.

I Sara žena Avramova uze Agaru Misirku robinju svoju, i dade je za ženu Avramu mužu svom posle deset godina otkako se nastani Avram u zemlji hananskoj.

I on otide k Agari, i ona zatrudne; a kad vide da je trudna, ponese se od gospodje svoje.

A Sara reče Avramu: Uvreda moja pade na tebe; ja ti metnuh na krilo robinju svoju, a ona videvši da je trudna ponese se od mene. Gospod će suditi meni i tebi.

A Avram reče Sari: Eto, robinja je tvoja u tvojim rukama, učini s njom šta ti je volja. I Sara je stade zlostavljati, te ona pobeže od nje.

Ali andjeo Gospodnji nadje je kod studenca u pustinji, kod studenca na putu u Sur.

I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkud ideš, kuda li ideš? A ona reče: Bežim od Sare gospodje svoje.

A andjeo joj Gospodnji reče: Vrati se gospodji svojoj, i pokori joj se.

Opet joj reče andjeo Gospodnji: Umnožiću veoma seme tvoje, da se neće moći prebrojati od množine.

Još joj reče andjeo Gospodnji: Eto si trudna, i rodićeš sina, i nadeni mu ime Ismailo; jer je Gospod video muku tvoju.

A biće čovek ubica; ruka će se njegova dizati na svakog a svačija na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj.

Tada Agara prizva ime Gospoda koji govori s njom: Ti si Bog, koji vidi. Jer govoraše: Zar još gledam iza Onog koji me vide?

Toga radi zove se studenac onaj studenac Živoga koji me vidi; a on je izmedju Kadisa i Varada.

I rodi Agara Avramu sina; i nadede Avram sinu svom, kog mu rodi Agara, ime Ismailo.

A beše Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodi Ismaila.

A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi mu se Gospod i reče mu: Ja sam Bog Svemogući, po mojoj volji živi, i budi pošten.

I učiniću zavet izmedju sebe i tebe, i vrlo ću te umnožiti.

A Avram pade ničice. I Gospod mu još govori i reče:

Od mene evo zavet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim narodima.

Zato se više nećeš zvati Avram nego će ti ime biti Avraam, jer sam te učinio ocem mnogih naroda;

Daću ti porodicu vrlo veliku, i načiniću od tebe narode mnoge, i carevi će izaći od tebe.

A postavljam zavet svoj izmedju sebe i tebe i semena tvog nakon tebe od kolena do kolena, da je zavet večan, da sam Bog tebi i semenu tvom nakon tebe;

I daću tebi i semenu tvom nakon tebe zemlju u kojoj si došljak, svu zemlju hanansku u državu večnu, i biću im Bog.

I reče Bog Avramu: Ti pak drži zavet moj, ti i seme tvoje nakon tebe od kolena do kolena.

A ovo je zavet moj izmedju mene i vas i semena tvog nakon tebe koji ćete držati: da se obrezuju izmedju vas sve muškinje.

A obrezivaćete okrajak tela svog, da bude znak zaveta izmedju mene i vas.

Svako muško dete kad mu bude osam dana da se obrezuje od kolena do kolena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novce od kojih god stranaca, koje ne bude od semena tvog.

Da se obrezuje koje se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novce tvoje; tako će biti zavet moj na telu vašem zavet večan.

A neobrezano muško, kome se ne obreže okrajak tela njegovog, da se istrebi iz naroda svog, jer pokvari zavet moj.

I još reče Bog Avramu: A Saru ženu svoju ne zovi je više Sara nego neka joj bude ime Saara.

I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje; blagosloviću je, i biće mati mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje.

Tada pade Avram ničice i nasmeja se govoreći u srcu svom: Eda će se čoveku od sto godina roditi sin? I Sari? Eda će žena od devedeset godina roditi?

I Avram reče Bogu: Neka živ bude Ismailo pred Tobom!

I reče Bog: Zaista Sara žena tvoja rodiće ti sina, i nadećeš mu ime Isak; i postaviću zavet svoj s njim da bude zavet večan semenu njegovom nakon njega.

A i za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i daću mu porodicu veliku, i umnožiću ga veoma; i rodiće dvanaest knezova, i načiniću od njega velik narod.

A zavet svoj učiniću s Isakom kad ti ga rodi Sara, do godine u ovo doba.

I Bog izgovorivši otide od Avrama gore.

I Avram uze Ismaila sina svog i sve koji se rodiše u domu njegovom i koje god beše kupio za svoje novce, sve muškinje od domaćih svojih; i obreza okrajak tela njihovog u isti dan, kao što mu kaza Bog.

A beše Avramu devedeset i devet godina kad obreza okrajak tela svog.

A Ismailu sinu njegovom beše trinaest godina kad mu se obreza okrajak tela njegovog.

U jedan dan obreza se Avram i sin mu Ismailo,

I svi domašnji njegovi, rodjeni u kući i kupljeni za novce od stranaca, biše obrezani s njim.

Posle mu se javi Gospod u ravnici mamrijskoj kad sedjaše na vratima pred šatorom svojim u podne.

Podigavši oči svoje pogleda, i gle, tri čoveka stajaše prema njemu. I ugledavši ih potrča im u susret ispred vrata šatora svog, i pokloni se do zemlje;

I reče: Gospode, ako sam našao milost pred Tobom, nemoj proći sluge svog.

Da vam donesem malo vode i operite noge, te se naslonite malo pod ovim drvetom.

I izneću malo hleba, te potkrepite srce svoje, pa onda podjite, kad idete pored sluge svog. I rekoše: Učini šta si kazao.

I Avram otrča u šator k Sari, i reče: Brže zamesi tri kopanje belog brašna i ispeci pogače.

Pa otrča ka govedima i uhvati tele mlado i dobro, i dade ga momku da ga brže zgotovi.

Pa onda iznese masla i mleka i tele koje beše zgotovio, i postavi im, a sam stajaše pred njima pod drvetom dokle jedjahu.

I oni mu rekoše: Gde je Sara žena tvoja? A on reče: Eno je pod šatorom.

A jedan izmedju njih reče: Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. A Sara slušaše na vratima od šatora iza njega.

A Avram i Sara behu stari i vremeniti, i u Sare beše prestalo šta biva u žena.

Zato se nasmeja Sara u sebi govoreći: Pošto sam ostarela, sad li će mi doći radost? A i gospodar mi je star.

Tada reče Gospod Avramu: Što se smeje Sara govoreći: Istina li je da ću roditi kad sam ostarela?

Ima li šta teško Gospodu? Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina.

A Sara udari u bah govoreći: Nisam se smejala. Jer se uplaši. Ali On reče: Nije istina, nego si se smejala.

Potom ustaše ljudi odande, i podjoše put Sodoma; a Avram podje s njima da ih isprati.

A Gospod reče: Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti,

Kad će od Avrama postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji?

Jer znam da će zapovediti sinovima svojim i domu svom nakon sebe da se drže puteva Gospodnjih i da čine što je pravo i dobro, da bi Gospod navršio na Avramu šta mu je obećao.

I reče Gospod: Vika je u Sodomu i Gomoru velika, i greh je njihov grdan.

Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dodje preda me; ako li nije tako, da znam.

I ljudi okrenuvši se podjoše put Sodoma; ali Avram još stajaše pred Gospodom,

I pristupiv Avram reče: Hoćeš li pogubiti i pravednog s nepravednim?

Može biti da ima pedeset pravednika u gradu; hoćeš li i njih pogubiti, i nećeš oprostiti mestu za onih pedeset pravednika što su u njemu?

Nemoj to činiti, ni gubiti pravednika s nepravednikom, da bude pravedniku kao i nepravedniku; nemoj; eda li sudija cele zemlje neće suditi pravo?

I reče Gospod: Ako nadjem u Sodomu pedeset pravednika u gradu, oprostiću celom mestu njih radi.

A Avram odgovori i reče: Gle, sada bih progovorio Gospodu, ako i jesam prah i pepeo.

Može biti pravednika pedeset manje pet, hoćeš li za onih pet potrti sav grad? Odgovori: Neću, ako nadjem četrdeset i pet.

I stade dalje govoriti, i reče: Može biti da će se naći četrdeset. Reče: Neću radi onih četrdeset.

Potom reče: Nemoj se gneviti, Gospode, što ću reći; može biti da će se naći trideset. I reče: Neću, ako nadjem trideset.

Opet reče: Gle sada bih progovorio Gospodu; može biti da će se naći dvadeset. Reče: Neću ih pogubiti za onih dvadeset.

Najposle reče: Nemoj se gneviti, Gospode, što ću još jednom progovoriti; može biti da će se naći deset. Reče: Neću ih pogubiti radi onih deset.

I Gospod otide svršivši razgovor sa Avramom; a Avram se vrati na svoje mesto.

A uveče dodjoše dva andjela u Sodom; a Lot sedjaše na vratima sodomskim; i kad ih ugleda, ustade te ih srete, i pokloni se licem do zemlje,

I reče: Hodite, gospodo, u kuću sluge svog, i prenoćite i operite noge svoje; pa sutra rano kad ustanete podjite svojim putem. A oni rekoše: Ne, nego ćemo prenoćiti na ulici.

Ali on navali na njih, te se uvratiše k njemu i udjoše u kuću njegovu, i on ih ugosti, i ispeče hlebova presnih, i jedoše.

I još ne behu legli, a gradjani Sodomljani slegoše se oko kuće, staro i mlado, sav narod sa svih krajeva,

I vikahu Lota i govorahu mu: Gde su ljudi što dodjoše sinoć k tebi? Izvedi ih k nama da ih poznamo.

A Lot izidje k njima pred vrata zatvorivši vrata za sobom,

I reče im: Nemojte, braćo, činiti zla.

Evo imam dve kćeri, koje još ne poznaše čoveka; njih ću vam izvesti, pa činite s njima šta vam je volja; samo ne dirajte u ove ljude, jer su zato ušli pod moj krov.

A oni rekoše: Hodi amo. Pa onda rekoše: Ovaj je sam došao amo da živi kao došljak, pa još hoće da nam sudi; sad ćemo tebi učiniti gore nego njima. Pa navališe jako na čoveka, na Lota, i stadoše istavljati vrata.

A ona dva čoveka digoše ruke, i uvukoše Lota sebi u kuću, i zatvoriše vrata.

A ljude što behu pred vratima kućnim ujedanput oslepiše od najmanjeg do najvećeg, te ne mogahu naći vrata.

Tada ona dva čoveka rekoše Lotu: Ako imaš ovde još koga svog, ili zeta ili sina ili kćer, ili koga god svog u ovom gradu, gledaj nek idu odavde;

Jer hoćemo da zatremo mesto ovo, jer je vika njihova velika pred Gospodom, pa nas posla Gospod da ga zatremo.

I izidje Lot, i kaza zetovima svojim, za koje htede dati kćeri svoje, i reče im: Ustajte, idite iz mesta ovog, jer će sada zatrti Gospod grad ovaj. Ali se zetovima njegovim učini da se šali.

A kad zora zabele, navališe andjeli na Lota govoreći: ustani, uzmi ženu svoju, i dve kćeri svoje koje su tu, da ne pogineš u bezakonju grada tog.

A on se stade ščinjati, te ljudi uzeše za ruku njega i ženu njegovu i dve kćeri njegove, jer ga beše žao Gospodu i izvedoše ga i pustiše ga iza grada.

I kad ih izvedoše napolje, reče jedan: Izbavi dušu svoju i ne obziri se natrag i u celoj ovoj ravni da nisi stao; beži na ono brdo da ne pogineš.

A Lot im reče: Nemoj, Gospode!

Gle, sluga tvoj nadje milost pred Tobom, i milost je Tvoja prevelika koju mi učini sačuvavši mi život; ali ne mogu uteći na brdo da me ne stigne zlo i ne poginem.

Eno grad blizu; onamo se može uteći, a mali je; da bežimo onamo; ta mali je, te ću ostati živ.

A on mu reče: Eto poslušaću te i zato, i neću zatrti grada, za koji reče.

Brže beži onamo; jer ne mogu činiti ništa dok ne stigneš onamo. Zato se prozva onaj grad Sigor.

I kad sunce ogranu po zemlji, Lot dodje u Sigor.

Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja,

I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski.

Ali žena Lotova beše se obazrela idući za njim, i posta slan kamen.

A sutradan rano ustavši Avram, otide na mesto gde je stajao pred Gospodom;

I pogleda na Sodom i Gomor i svu okolinu po onoj ravni, i ugleda, a to se dizaše dim od zemlje kao dim iz peći.

Ali kad Bog zatiraše gradove u onoj ravni, opomenu se Bog Avrama, i izvede Lota iz propasti kad zatre gradove gde živeše Lot.

A Lot otide iz Sigora i stani se na onom brdu s dve kćeri svoje, jer se bojaše ostati u Sigoru; i živeše u pećini s dve kćeri svoje.

A starija reče mladjoj: Naš je otac star, a nema nikoga na zemlji da dodje k nama, kao što je običaj po svoj zemlji.

Hajde da damo ocu vina neka se opije, pa da legnemo s njim, eda bismo sačuvale seme ocu svom.

I dadoše ocu vina onu noć; i došavši starija leže s ocem svojim, i on ne oseti ni kad ona leže ni kad ustade.

A sutradan reče starija mladjoj: Gle, noćas spavah s ocem svojim. Da mu damo vina i doveče, pa idi ti i lezi s njim, eda bismo sačuvale seme ocu svom.

Pa i to veče dadoše ocu vina, i ustavši mladja leže s njim, i on ne oseti ni kad ona leže ni kad ustade.

I obe kćeri Lotove zatrudneše od oca svog.

I starija rodi sina, i nadede mu ime Moav; od njega su Moavci do današnjeg dana.

Pa i mladja rodi sina, i nadede mu ime Ven-Amije; od njega su Amonci do današnjeg dana.

A Avram otide odande na jug, i stani se izmedju Kadisa i Sura; i živeše kao došljak u Geraru.

I govoraše za ženu svoju Saru: Sestra mi je. A car gerarski Avimeleh posla te uze Saru.

Ali dodje Bog Avimelehu noću u snu, i reče mu: Gle, poginućeš sa žene koju si uzeo, jer ima muža.

A Avimeleh ne beše se nje dotakao, i zato reče: Gospode, eda li ćeš i pravedan narod pogubiti?

Nije li mi sam kazao: Sestra mi je? A i ona sama kaza: Brat mi je. Učinio sam u čistoti srca svog i u pravdi ruku svojih.

Tada mu reče Bog u snu: Znam da si učinio u čistoti srca svog, zato te sačuvah da mi ne sagrešiš, i ne dadoh da je se dotakneš.

A sada vrati čoveku ženu njegovu, jer je prorok, i moliće se za te, te ćeš ostati živ. Ako li ne vratiš, znaj da ćeš umreti ti i svi tvoji.

I ujutru rano usta Avimeleh, i sazva sve sluge svoje, i kaza im sve ovo da čuju. I uplašiše se ljudi veoma.

Tada Avimeleh dozva Avrama i reče mu: Šta si nam učinio? Šta li sam ti zgrešio, te navuče na me i na carstvo moje toliko zlo? Učinio si mi šta ne valja činiti.

I još reče Avimeleh Avramu: Šta ti je bilo, te si to učinio?

A Avram odgovori: Govorih: jamačno nema straha Božjeg u ovom mestu, pa će me ubiti radi žene moje.

A upravo i jeste mi sestra, kći oca mog; ali nije kći moje matere, pa podje za me.

A kad me Bog izvede iz doma oca mog, ja joj rekoh: Učini dobro, i kaži za me gde god dodjemo: Brat mi je.

Tada Avimeleh uze ovaca i goveda i sluga i sluškinja, te dade Avramu, i vrati mu Saru ženu njegovu.

I reče Avimeleh Avramu: Evo, zemlja ti je moja otvorena, živi slobodno gde ti je volja.

A Sari reče: Evo dao sam tvom bratu hiljadu srebrnika; gle, on ti je očima pokrivalo pred svima koji budu s tobom; i to sve da ti je za nauku.

I Avram se pomoli Bogu, i isceli Bog Avimeleha i ženu njegovu i sluškinje njegove, te radjahu.

Jer Gospod beše sasvim zatvorio svaku matericu u domu Avimelehovom radi Sare žene Avramove.

I Gospod pohodi Saru, kao što beše rekao i učini Gospod Sari kao što beše kazao.

Jer zatrudne i rodi Sara Avramu sina u starosti njegovoj u isto vreme kad kaza Gospod.

I Avram nadede ime sinu koji mu se rodi, kog mu rodi Sara, Isak.

I obreza Avram sina svog Isaka kad bi od osam dana, kao što mu zapovedi Bog.

A Avramu beše sto godina kad mu se rodi sin Isak.

A Sara reče: Bog mi učini smeh; ko god čuje, smejaće mi se.

I reče: Ko bi rekao Avramu da će Sara dojiti decu? Ipak mu rodih sina u starosti njegovoj.

A kad dete doraste da se odbije od sise, učini Avram veliku gozbu onaj dan kad odbiše Isaka od sise.

I Sara vide sina Agare Misirke, koja ga rodi Avramu, gde se podsmeva;

Pa reče Avramu: Oteraj ovu robinju sa sinom njenim, jer sin ove robinje neće biti naslednik s mojim sinom, s Isakom.

A to Avramu bi vrlo krivo radi sina njegovog.

Ali Bog reče Avramu: Nemoj da ti je krivo radi deteta i radi robinje tvoje. Šta ti je god kazala Sara, poslušaj; jer će ti se u Isaku seme prozvati.

Ali ću i od sina robinjinog učiniti narod, jer je tvoje seme.

I Avram ustav ujutru rano, uze hleba i mešinu vode, i dade Agari metnuvši joj na ledja, i dete, i otpusti je. A ona otišavši lutaše po pustinji virsavskoj.

A kad nesta vode u mešini, ona baci dete pod jedno drvo,

Pa otide koliko se može strelom dobaciti, i sede prema njemu; jer govoraše: Da ne gledam kako će umreti dete. I sedeći prema njemu stade glasno plakati.

A Bog ču glas detinji, i andjeo Božji viknu s neba Agaru, i reče joj: Šta ti je Agaro? Ne boj se, jer Bog ču glas detinji odande gde je.

Ustani, digni dete i uzmi ga u naručje; jer ću od njega učiniti velik narod.

I Bog joj otvori oči, te ugleda studenac; i otišavši napuni mešinu vode, i napoji dete.

I Bog beše s detetom, te odraste, i živeše u pustinji i posta strelac.

A živeše u pustinji Faranu. I mati ga oženi iz zemlje misirske.

U to vreme reče Avimeleh i Fihol vojvoda njegov Avramu govoreći: Bog je s tobom u svemu što radiš.

Zakuni mi se sada Bogom da nećeš prevariti mene ni sina mog ni unuka mog nego da ćeš dobro onako kako sam ja tebi činio i ti činiti meni i zemlji u kojoj si došljak.

A Avram reče: Hoću se zakleti.

Ali Avram prekori Avimeleha za studenac, koji uzeše na silu sluge Avimelehove.

A Avimeleh reče: Ne znam ko je to učinio; niti mi ti kaza, niti čuh do danas.

Tada Avram uze ovaca i goveda, i dade Avimelehu, i uhvati veru medju sobom.

A Avram odluči sedam jaganjaca iz stada.

A Avimeleh reče Avramu: Šta će ono sedam jaganjaca što si odlučio?

A on odgovori: Da primiš iz moje ruke ono sedam jaganjaca, da mi bude svedočanstvo da sam ja iskopao ovaj studenac.

Otuda se prozva ono mesto Virsaveja, jer se onde zakleše obojica.

Tako uhvatiše veru na Virsaveji. Tada se diže Avimeleh i Fihol vojvoda njegov, i vratiše se u zemlju filistejsku.

A Avram posadi lug na Virsaveji, i onde prizva ime Gospoda Boga Večnog.

I Avram živeše kao došljak u zemlji filistejskoj mnogo vremena.

Posle toga htede Bog okušati Avrama, pa mu reče: Avrame! A on odgovori: Evo me.

I reče mu Bog: Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gde ću ti kazati.

I sutradan rano ustavši Avram osamari magarca svog, i uze sa sobom dva momka i Isaka sina svog; i nacepavši drva za žrtvu podiže se i podje na mesto koje mu kaza Bog.

Treći dan podigavši oči svoje Avram ugleda mesto iz daleka.

I reče Avram momcima svojim: Ostanite vi ovde s magarcem, a ja i dete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se k vama.

I uzevši Avram drva za žrtvu naprti Isaku sinu svom, a sam uze u svoje ruke ognja i nož; pa otidoše obojica zajedno.

Tada reče Isak Avramu ocu svom: Oče! A on reče: Šta je, sine! I reče Isak: Eto ognja i drva, a gde je jagnje za žrtvu?

A Avram odgovori: Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi na žrtvu. I idjahu obojica zajedno.

A kad dodjoše na mesto koje mu Bog kaza, Avram načini onde žrtvenik, i metnu drva na nj, i svezavši Isaka sina svog metnu ga na žrtvenik vrh drva;

I izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svog.

Ali andjeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! A on reče: Evo me.

A andjeo reče: Ne diži ruku svoju na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svog, jedinca svog, mene radi.

I Avram podigavši oči svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u česti rogovima; i otišavši Avram uze ovna i spali ga na žrtvu mesto sina svog.

I nazva Avram ono mesto Gospod će se postarati. Zato se i danas kaže: Na brdu, gde će se Gospod postarati.

I andjeo Gospodnji opet viknu s neba Avrama.

I reče: Sobom se zakleh, veli Gospod: kad si tako učinio, i nisi požalio sina svog, jedinca svog,

Zaista ću te blagosloviti i seme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvezda na nebu i kao peska na bregu morskom; i naslediće seme tvoje vrata neprijatelja svojih;

I blagosloviće se u semenu tvom svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.

Tada se Avram vrati k momcima svojim, te se digoše, i otidoše zajedno u Virsaveju, jer Avram živeše u Virsaveji.

Posle toga javiše Avramu govoreći: Gle, i Melha rodi sinove bratu tvom Nahoru:

Uza prvenca i Vuza brata mu, i Kamuila, oca Aramovog,

I Hazada i Azava i Faldesa i Jeldafa i Vatuila.

A Vatuilo rodi Reveku. Osam ih rodi Melha Nahoru bratu Avramovom.

I inoča njegova, po imenu Revma, rodi i ona Taveka i Gama i Tohosa i Moha.

A požive Sara sto i dvadeset i sedam godina; to su godine veka Sarinog;

I umre Sara u Kirijat-Arvi, a to je Hevron, u zemlji hananskoj. I dodje Avram da ožali Saru i oplače.

A kad usta Avram od mrtvaca svog, reče sinovima Hetovim govoreći:

Stranac sam i došljak kod vas; dajte mi da imam grob kod vas da pogrebem mrtvaca svog ispred očiju svojih.

A sinovi Hetovi odgovoriše Avramu govoreći mu:

Čuj nas, gospodaru; ti si knez od Boga medju nama; u najboljem grobu našem pogrebi mrtvaca svog; niko izmedju nas neće ti zatvoriti grob svoj da ne pogrebeš mrtvaca svog.

Tada usta Avram i pokloni se narodu zemlje one, sinovima Hetovim;

I reče im govoreći: Ako hoćete da pogrebem mrtvaca svog ispred očiju svojih, poslušajte me, i govorite za mene Efronu sinu Sarovom,

Neka mi da pećinu u Makpeli, koja je nakraj njive njegove; za novce neka mi je da medju vama koliko vredi, da imam grob.

A Efron sedjaše usred sinova Hetovih. Pa reče Efron Hetejin Avramu pred sinovima Hetovim, koji slušahu, pred svim koji ulažahu na vrata grada njegovog, govoreći:

Ne, gospodaru; čuj me: poklanjam ti njivu, i pećinu kod nje poklanjam ti: pred sinovima naroda svog poklanjam ti je, pogrebi mrtvaca svog.

A Avram se pokloni narodu zemlje one,

I reče Efronu pred narodom zemlje one govoreći: Ako si voljan čuj me; da ti dam šta vredi njiva, uzmi od mene, pa ću onda pogrepsti mrtvaca svog onde.

A Efron odgovori Avramu govoreći mu:

Gospodaru, čuj me; zemlja vredi četiri stotine sikala srebra izmedju mene i tebe; šta je to? Samo ti pogrebi mrtvaca svog.

A Avram čuvši Efrona izmeri mu srebro, koje reče pred sinovima Hetovim, četiri stotine sikala srebra, kako su išli medju trgovcima.

I njiva Efronova u Makpeli prema Mamriji, njiva s pećinom koja je na njoj, i sva drveta na njivi i po medji njenoj unaokolo,

Posta Avramova pred sinovima Hetovim, pred svima koji ulaze na vrata grada onog.

Potom pogrebe Avram Saru ženu svoju u pećini na njivi Makpeli prema Mamriji, a to je Hevron, u zemlji hananskoj.

I potvrdiše sinovi Hetovi njivu i pećinu na njoj Avramu da ima grob.

A Avram beše star i vremenit, i Gospod beše blagoslovio Avrama u svemu;

I reče Avram sluzi svom najstarijem u kući svojoj, koji beše nad svim dobrom njegovim: Metni ruku svoju pod stegno moje,

Da te zakunem Gospodom Bogom nebeskim i Bogom zemaljskim da nećeš dovesti žene sinu mom izmedju kćeri ovih Hananeja, medju kojima živim;

Nego da ćeš otići u zemlju moju i u rod moj i dovesti ženu sinu mom Isaku.

A sluga mu reče: i ako devojka ne htedbude poći sa mnom u ovu zemlju; hoću li odvesti sina tvog u zemlju iz koje si se iselio?

A Avram mu reče: Pazi da ne odvedeš sina mog onamo.

Gospod Bog nebeski, koji me je uzeo iz doma oca mog i iz zemlje roda mog, i koji mi je rekao i zakleo mi se govoreći: Semenu ću tvom dati zemlju ovu, On će poslati andjela svog pred tobom da dovedeš ženu sinu mom odande.

Ako li devojka ne htedbude poći s tobom, onda da ti je prosta zakletva moja; samo sina mog nemoj odvesti onamo.

I metnu sluga ruku svoju pod stegno Avramu gospodaru svom, i zakle mu se za ovo.

Tada sluga uze deset kamila izmedju kamila gospodara svog da ide, jer sve blago gospodara njegovog beše pod njegovom rukom; i otišavši dodje u Mesopotamiju do grada Nahorovog.

I pusti kamile da poležu iza grada kod studenca pred veče kad izlaze gradjanke da zahvataju vode;

I reče: Gospode Bože gospodara mog Avrama, daj mi sreću danas i učini milost gospodaru mom Avramu.

Evo, ja ću stajati kod ovog studenca, a gradjanke će doći da zahvataju vode.

Kojoj devojci kažem: Nagni krčag svoj da se napijem, a ona reče: Na pij, i kamile ću ti napojiti; daj to da bude ona koju si namenio sluzi svom Isaku; i po tome da poznam da si učinio milost gospodaru mom.

I on još ne izgovori, a to Reveka, kći Vatuila sina Melhe žene Nahora brata Avramovog, dodje s krčagom na ramenu.

I beše vrlo lepa, još devojka, još je čovek ne beše poznao. Ona sidje na izvor, i natoči krčag, i podje;

A sluga iskoči pred nju, i reče; daj mi da se napijem malo vode iz krčaga tvog.

A ona reče: Na pij, gospodaru. I brže spusti krčag na ruku svoju, i napoji ga.

I kad ga napoji, reče: i kamilama ću tvojim naliti neka se napiju.

I brže izruči krčag svoj u pojilo, pa opet otrča na studenac da nalije, i nali svim kamilama njegovim.

A čovek joj se divljaše, i ćutaše, neće li poznati je li Gospod dao sreću putu njegovom ili nije.

A kad se kamile napiše, izvadi čovek zlatnu grivnu od po sikala i metnu joj oko čela, i dve narukvice metnu joj na ruke od deset sikala zlata.

I reče: Čija si kći? Kaži mi. Ima li u kući oca tvog mesta za nas da prenoćimo?

A ona mu reče: Ja sam kći Vatuila sina Melšinog, koga rodi Nahoru.

Još reče: Ima u nas mnogo slame i piće i mesta za noćište.

Tada čovek savivši se pokloni se Gospodu,

I reče: Blagosloven da je Gospod Bog gospodara mog Avrama, što ne ostavi milost svoju i veru svoju prema gospodaru mom, i putem dovede me Gospod u dom rodbine gospodara mog.

A devojka otrča i sve ovo kaza u domu matere svoje.

A Reveka imaše brata, kome ime beše Lavan; i istrča Lavan k čoveku na studenac,

Kako vide grivnu i narukvice na rukama sestre svoje i ču gde Reveka sestra mu reče: Tako mi kaza čovek; dodje k čoveku; a on stajaše kod kamila na studencu.

I reče: Hodi, koji si blagosloven od Gospoda; što bi stajao napolju? Spremio sam kuću, ima mesta i za kamile.

I dovede čoveka u kuću, i rastovari kamile; i dodaše slame i piće kamilama, i donesoše vode za noge njemu i ljudima što behu s njim;

I postaviše mu da jede; ali on reče: Neću jesti dokle ne kažem stvar svoju. A Lavan mu reče: Govori.

Tada reče: Ja sam sluga Avramov.

A Gospod je blagoslovio gospodara mog veoma, te je postao velik, i dao mu je ovaca i goveda, i srebra i zlata, i sluga i sluškinja, i kamila i magaraca.

I još Sara žena gospodara mog rodi sina gospodaru mom u starosti njegovoj, i on mu dade sve što ima.

A mene zakle gospodar moj govoreći: Nemoj dovesti sinu mom žene izmedju kćeri ovih Hananeja, medju kojima živim;

Nego idi u dom oca mog i u rod moj, da dovedeš ženu sinu mom.

A ja rekoh gospodaru svom:

Može biti da devojka neće hteti poći sa mnom.

A on mi reče: Gospod, po čijoj volji svagda živeh, poslaće andjela svog s tobom, i daće sreću tvom putu da dovedeš ženu sinu mom od roda mog, iz doma oca mog.

Onda će ti biti prosta zakletva moja, kad otideš u rod moj; ako ti je i ne dadu, opet će ti biti prosta zakletva moja.

I kad dodjoh danas na studenac, rekoh: Gospode Bože gospodara mog Avrama, ako si dao sreću putu mom, kojim idem,

Evo, ja ću stajati kod studenca: koja devojka dodje da zahvati vode, i ja joj kažem: Daj mi da se napijem malo vode iz krčaga tvog,

A ona mi odgovori: i ti pij i kamilama ću tvojim naliti; to neka bude žena koju je namenio Gospod sinu gospodara mog.

Ja još ne izgovorih u srcu svom, a dodje Reveka s krčagom na ramenu, i sišavši na izvor zahvati; i ja joj rekoh: Daj mi da se napijem.

A ona brže spustivši sa sebe krčag reče: Na pij, i kamile ću ti napojiti. I kad se napih, napoji i kamile moje.

I zapitah je govoreći: Čija si kći? A ona odgovori: Ja sam kći Vatuila sina Nahorovog, kog mu rodi Melha. Tada joj metnuh grivnu oko čela i narukvice na ruke;

I padoh i poklonih se Gospodu, i zahvalih Gospodu Bogu gospodara mog Avrama, što me dovede pravim putem da nadjem kćer brata gospodara svog za sina njegovog.

Ako ćete dakle učiniti ljubav i veru gospodaru mom, kažite mi; ako li nećete, kažite mi, da idem na desno ili na levo.

A Lavan i Vatuilo odgovarajući rekoše: Od Gospoda je ovo došlo; mi ti ne možemo kazati ni zlo ni dobro. Eto, Reveka je u tvojoj vlasti, uzmi je pa idi, i neka bude žena sinu tvog gospodara, kao što kaza Gospod.

A kad ču sluga Avramov reči njihove, pokloni se Gospodu do zemlje;

I izvadi zaklade srebrne i zlatne i haljine, i dade Reveci; takodje i bratu njenom i materi njenoj dade darove.

Potom jedoše i piše on i ljudi koji behu s njim, i prenoćiše. A kad ujutru ustaše, reče sluga: Pustite me gospodaru mom.

A brat i mati njena rekoše: Neka ostane devojka kod nas koji dan, barem deset dana, pa onda neka ide.

A on im reče: Nemojte me zadržavati, kad je Gospod dao sreću mom putu; pustite me da idem gospodaru svom.

Tada rekoše: Da zovemo devojku, i upitamo šta ona veli.

I dozvaše Reveku i rekoše joj: Hoćeš ići s ovim čovekom? A ona odgovori: Hoću.

I pustiše Reveku sestru svoju i dojkinju njenu sa slugom Avramovim i ljudima njegovim.

I blagosloviše Reveku i rekoše joj: Sestro naša, da se namnožiš na hiljade hiljada, i seme tvoje da nasledi vrata svojih neprijatelja!

I podiže se Reveka s devojkama svojim, i posedaše na kamile, i podjoše s čovekom; i sluga uzevši Reveku otide.

A Isak idjaše vraćajući se od studenca Živoga koji me vide jer življaše u južnom kraju;

A beše izašao Isak u polje pred veče da se pomoli Bogu; i podigavši oči svoje ugleda kamile gde idu.

I Reveka podigavši oči svoje ugleda Isaka, te skoči s kamile,

I reče sluzi: Ko je onaj čovek što ide preko polja pred nas? A sluga reče: Ono je gospodar moj. I ona uze pokrivalo i pokri lice.

I pripovedi sluga Isaku sve što je svršio.

I odvede je Isak u šator Sare matere svoje; i uze Reveku, i ona mu posta žena, i omile mu. I Isak se uteši za materom svojom.

A Avram uze drugu ženu, po imenu Heturu.

I ona mu rodi Zomrana i Joksana i Madana i Madijana i Jesvoka i Soijena.

A Joksan rodi Savana i Dedana. A Dedanovi sinovi biše Asurim i Latusim i Laomim.

A sinovi Madijanovi: Efar i Afir i Enoh i Avida i Eldaga. Svi behu deca Heturina.

A Avram dade sve što imaše Isaku;

A sinovima svojih inoča dade Avram dare, i opravi ih od Isaka sina svog još za života svog na istok, u istočni kraj.

I veka Avramovog što požive beše sto i sedamdeset i pet godina.

I onemoćav umre Avram u dobroj starosti, sit života, i bi pribran k rodu svom.

I pogreboše ga Isak i Ismailo u pećini makpelskoj na njivi Efrona sina Sara Hetejina, koja je prema Mamriji;

Na njivi koju kupi Avram od sinova Hetovih, onde je pogreben Avram sa Sarom ženom svojom.

I po smrti Avramovoj blagoslovi Bog Isaka sina njegovog; a Isak živeše kod studenca Živoga koji me vidi.

A ovo je pleme Ismaila sina Avramovog, kog rodi Avramu Agara Misirka robinja Sarina,

I ovo su imena sinova Ismailovih, kako se zvahu u plemenima svojim; prvenac Ismailov Navajot, pa Kidar i Navdeilo i Masam,

I Masma i Duma i Masa,

I Hadar i Teman i Jetur i Nafis i Kedma.

To su sinovi Ismailovi, i to su im imena po selima i gradovima njihovim, dvanaest knezova nad svojim narodima.

A godine su veka Ismailovog sto i trideset i sedam godina. Posle onemoćav umre, i bi pribran k rodu svom.

I živehu od Evilata do Sura prema Misiru, kako se ide u Asiriju; i dopade mu prema svoj braći svojoj da živi.

A ovo je pleme Isaka sina Avramovog: Avram rodi Isaka;

A Isaku beše četrdeset godina kad se oženi Revekom, kćerju Vatuila Sirina iz Mesopotamije, sestrom Lavana Sirina.

I Isak se moljaše Gospodu za ženu svoju, jer beše nerotkinja; i umoli Gospoda, te zatrudne Reveka žena njegova.

Ali udarahu jedno o drugo deca u utrobi njenoj, te reče: Ako je tako, na šta sam? I otide da pita Gospoda.

A Gospod joj reče: Dva su plemena u utrobi tvojoj, i dva će naroda, izaći iz tebe; i jedan će narod biti jači od drugog naroda, i veći će služiti manjem.

I kad dodje vreme da rodi, a to blizanci u utrobi njenoj.

I prvi izadje crven, sav kao runo rutav, i nadeše mu ime Isav.

A posle izadje brat mu, držeći rukom za petu Isava; i nadeše mu ime Jakov. A beše Isaku šezdeset godina, kad ih rodi Reveka.

I deca odrastoše, i Isav posta lovac i ratar, a Jakov beše čovek krotak i bavljaše se u šatorima.

I Isak milovaše Isava, jer rado jedjaše lov njegov; a Reveka milovaše Jakova.

Jednom Jakov skuva jelo, a Isav dodje iz polja umoran.

I reče Isav Jakovu: Daj mi da jedem to jelo crveno, jer sam umoran. Otuda se prozva Edom.

A Jakov mu reče: Prodaj mi danas prvenaštvo svoje.

A Isav odgovori: Evo, hoću da umrem, pa šta će mi prvenaštvo?

A Jakov reče: Zakuni mi se danas. I on mu se zakle; tako prodade svoje prvenaštvo Jakovu.

I Jakov dade Isavu hleba i skuvanog leća, i on se najede i napi, pa usta i otide. Tako Isav nije mario za prvenaštvo svoje.

Ali nasta glad u zemlji svrh prve gladi koja beše za vremena Avramovog; i Isak otide k Avimelehu caru filistejskom u Gerar.

I javi mu se Gospod i reče: Nemoj ići u Misir, nego sedi u zemlji koju ću ti kazati.

Sedi u toj zemlji, i ja ću biti s tobom, i blagosloviću te; jer ću tebi i semenu tvom dati sve ove zemlje, i potvrdiću zakletvu, kojom sam se zakleo Avramu ocu tvom.

I umnožiću seme tvoje da ga bude kao zvezda na nebu, i daću semenu tvom sve ove zemlje; i u semenu tvom blagosloviće se svi narodi na zemlji,

Zato što je Avram slušao glas moj i čuvao naredbu moju, zapovesti moje i pravila moja i zakone moje.

I osta Isak u Geraru.

A ljudi u mestu onom pitahu za ženu njegovu, a on govoraše: Sestra mi je. Jer se bojaše kazati: Žena mi je; da me, veli, ne ubiju ovi ljudi radi Reveke, jer je lepa.

I kad provede mnogo vremena onde, dogodi se, te pogleda Avimeleh car filistejski s prozora, i vide Isaka gde se šali s Revekom ženom svojom.

I dozva Avimeleh Isaka i reče: Ta to ti je žena; kako si kazao: Sestra mi je? A Isak mu odgovori: Rekoh: da ne poginem s nje.

A Avimeleh reče: Šta si nam učinio? Lako je mogao ko od naroda ovog leći s tvojom ženom, te bi nas ti uvalio u greh.

I zapovedi Avimeleh svemu narodu svom govoreći: Ko se dotakne ovog čoveka ili žene njegove, poginuće.

I Isak stade sejati u onoj zemlji, i dobi one godine po sto, tako ga blagoslovi Gospod.

I obogati se čovek, i napredovaše sve većma, te posta silan.

I imaše ovaca i goveda i mnogo sluga; a Filisteji mu zavidjahu,

Pa sve studence koje behu iskopale sluge oca njegovog za vremena Avrama oca njegovog zaroniše Filisteji, i zasuše ih zemljom.

I Avimeleh reče Isaku: Idi od nas, jer si postao silniji od nas.

I Isak otide, odande, i razape šatore u dolini gerarskoj, i nastani se onde.

I stade Isak otkopavati studence, koji behu iskopani za vremena Avrama oca njegovog, i koje zaroniše Filisteji po smrti Avramovoj; i prozva ih imenima koja im beše nadeo otac njegov.

I kopajući sluge Isakove u onom dolu nadjoše studenac žive vode.

Ali se svadjaše pastiri gerarski s pastirima Isakovim govoreći: Naša je voda. I nadede ime onom studencu Esek, jer se svadiše s njim.

Posle iskopaše drugi studenac, pa se i oko njega svadjaše, zato ga nazva Sitna.

Tada se podiže odande, i iskopa drugi studenac, i oko njega ne bi svadje; zato ga nazva Rehovot, govoreći: Sad nam dade Gospod prostora da rastemo u ovoj zemlji.

I otide odande gore u Virsaveju.

I istu noć javi mu se Gospod, i reče: Ja sam Bog Avrama oca tvog. Ne boj se, jer sam ja s tobom, i blagosloviću te i umnožiću seme tvoje Avrama radi sluge svog.

I načini onde žrtvenik, i prizva ime Gospodnje; i onde razape šator svoj; i sluge Isakove iskopaše onde studenac.

I dodje k njemu Avimeleh iz Gerara s Ohozatom prijateljem svojim i s Fiholom vojvodom svojim.

A Isak im reče: Što ste došli k meni, kad mrzite na me i oteraste me od sebe?

A oni rekoše: Videsmo zaista da je Gospod s tobom, pa rekosmo: Neka bude zakletva izmedju nas, izmedju nas i tebe; hajde da uhvatimo veru s tobom;

Da nam ne činiš zla, kao što se mi tebe ne dotakosmo i kao što mi tebi samo dobro činismo, i pustismo te da ideš na miru, i eto si blagosloven od Gospoda.

Tada ih on ugosti; te jedoše i piše.

A sutradan ustavši rano, zakleše se jedan drugom, i otpusti ih Isak i otidoše od njega s mirom.

Isti dan došavši sluge Isakove kazaše mu za studenac koji iskopaše, i rekoše mu: Nadjosmo vodu.

I nazva ga Saveja; otuda se zove grad onaj Virsaveja do današnjeg dana.

A kad bi Isavu četrdeset godina, uze za ženu Juditu, kćer Veoha Hetejina, i Vasematu kćer Elona Hetejina.

I one zadavahu mnogo jada Isaku i Reveci.

Kad Isak ostare i oči mu potamneše, te ne videše, dozva Isava starijeg sina svog, i reče mu: Sine! A on odgovori: Evo me.

Tada reče: Evo ostareo sam, ne znam kad ću umreti;

Uzmi oružje svoje, tul i luk, i izadji u planinu, te mi ulovi lov;

I zgotovi mi jelo po mojoj volji, i donesi mi da jedem, pa da te blagoslovi duša moja dok nisam umro.

A Reveka ču šta Isak reče sinu svom Isavu. I Isav otide u planinu da ulovi lov i donese.

A Reveka reče Jakovu, sinu svom govoreći: Gle, čuh oca tvog gde govori s Isavom, bratom tvojim i reče:

Donesi mi lov, i zgotovi jelo da jedem, pa da te blagoslovim pred Gospodom dok nisam umro.

Nego sada, sine, poslušaj me šta ću ti kazati.

Idi sada k stadu i donesi dva dobra jareta, da zgotovim ocu tvom jelo od njih, kako rado jede.

Pa ćeš uneti ocu da jede i da te blagoslovi dok nije umro.

A Jakov reče Reveci materi svojoj: Ali je Isav brat moj rutav, a ja sam gladak;

Može me opipati otac, pa će se osetiti da sam ga hteo prevariti, te ću navući na se prokletstvo mesto blagoslova.

A mati mu reče: Neka prokletstvo tvoje, sine padne na mene; samo me poslušaj, i idi i donesi mi.

Tada otišavši uze i donese materi svojoj; a mati njegova zgotovi jelo kako jedjaše rado otac njegov.

Pa onda uze Reveka najlepše haljine starijeg sina svog, koje behu u nje kod kuće, i obuče Jakova mladjeg sina svog.

I jarećim kožicama obloži mu ruke i vrat gde beše gladak.

I dade Jakovu sinu svom u ruke jelo i hleb što zgotovi.

A on udje k ocu svom i reče: Oče. A on odgovori: Evo me; koji si ti, sine?

I Jakov reče ocu svom: Ja, Isav tvoj prvenac; učinio sam kako si mi rekao; digni se, posadi se da jedeš lov moj, pa da me blagoslovi duša tvoja.

A Isak reče sinu svom: Kad brže nadje, sine? A on reče: Gospod Bog tvoj dade, te izadje preda me.

Tada reče Isak Jakovu: Hodi bliže, sine da te opipam jesi li sin moj Isav ili ne.

I pristupi Jakov k Isaku ocu svom, a on ga opipa, pa reče: Glas je Jakovljev, ali ruke su Isavove.

I ne pozna ga, jer mu ruke behu kao u Isava brata njegovog rutave: Zato ga blagoslovi;

I reče mu: Jesi li ti sin moj Isav? A on odgovori: Ja sam.

Tada reče: A ti daj, sine, da jedem lov tvoj, pa da te blagoslovi duša moja. I dade mu, te jede; pa mu donese i vino te pi.

Potom Isak, otac njegov reče mu: Hodi sine, celivaj me.

I on pristupi i celiva ga; a Isak oseti miris od haljina njegovih, i blagoslovi ga govoreći: Gle, miris sina mog kao miris od polja koje blagoslovi Gospod.

Bog ti dao rose nebeske, i dobre zemlje i pšenice i vina izobila!

Narodi ti služili i plemena ti se klanjala! Bio gospodar braći svojoj i klanjali ti se sinovi matere tvoje! Proklet bio koji tebe usproklinje, a blagosloven koji tebe uzblagosilja!

A kad Isak blagoslovi Jakova, i Jakov otide ispred Isaka oca svog, u taj čas dodje Isav brat njegov iz lova.

Pa zgotovi i on jelo i unese ocu svom, i reče mu: Ustani, oče, da jedeš šta ti je sin ulovio, pa da me blagoslovi duša tvoja.

A Isak otac njegov reče mu: Ko si ti? A on reče: Ja, sin tvoj, prvenac tvoj Isav.

Tada se prepade Isak, i reče: Ko? Da gde je onaj koji ulovi i donese mi lova, i od svega jedoh pre nego ti dodje, i blagoslovih ga? On će i ostati blagosloven.

A kad ču Isav reči oca svog, vrisnu glasno i ožalosti se veoma, i reče ocu svom: Blagoslovi i mene, oče.

A on mu reče: Dodje brat tvoj s prevarom, i odnese tvoj blagoslov.

A Isav reče: Pravo je što mu je ime Jakov, jer me već drugom prevari. Prvenaštvo mi uze, pa eto sada mi uze i blagoslov. Potom reče: Nisi li i meni ostavio blagoslov?

A Isak odgovori, i reče Isavu: Eto sam ga postavio tebi za gospodara; i svu braću njegovu dadoh mu da mu budu sluge; pšenicom i vinom ukrepih ga; pa šta bih sada tebi učinio, sine?

I Isav reče ocu svom: Eda li je samo jedan blagoslov u tebe, oče? Blagoslovi i mene, oče. I stade glasno plakati Isav.

A Isak otac njegov odgovarajući reče mu: Evo, stan će ti biti na rodnoj zemlji i rosi nebeskoj ozgo.

Ali ćeš živeti od mača svog, i bratu ćeš svom služiti; ali će doći vreme, te ćeš pošto se naplačeš skršiti jaram njegov s vrata svog.

I Isav omrze ljuto na Jakova radi blagoslova, kojim ga blagoslovi otac, i govoraše u srcu svom: Blizu su žalosni dani oca mog, tada ću ubiti Jakova brata svog.

I kazaše Reveci reči Isava sina njenog starijeg, a ona poslavši dozva Jakova mladjeg sina svog, i reče mu: Gle, Isav brat tvoj teši se time što hoće da te ubije.

Nego, sine, poslušaj šta ću ti kazati; ustani i beži k Lavanu bratu mom u Haran.

I ostani kod njega neko vreme dokle prodje srdnja brata tvog,

Dokle se gnev brata tvog odvrati od tebe, te zaboravi šta si mu učinio; a onda ću ja poslati da te dovedu odande. Zašto bih ostala bez obojice vas u jedan dan?

A Isaku reče Reveka: Omrzao mi je život radi ovih Hetejaka. Ako se Jakov oženi Hetejkom, kakvom izmedju kćeri ove zemlje, na šta mi život?

Tada Isak dozva Jakova, i blagoslovi ga, i zapovedi mu i reče: Nemoj da se oženiš kojom izmedju kćeri hananejskih.

Ustani, idi u Padan-Aram u dom Vatuila oca matere svoje, i odande se oženi izmedju kćeri Lavana ujaka svog.

A Bog Svemogući da te blagoslovi, i da ti da veliku porodicu i umnoži te, da od tebe postane mnoštvo naroda,

I da ti da blagoslov Avramov, tebi i semenu tvom s tobom, da naslediš zemlju u kojoj si došljak, koju Bog dade Avramu.

Tako opravi Isak Jakova, i on podje u Padan-Aram k Lavanu sinu Vatuila Sirina, bratu Reveke matere Jakovljeve i Isavove.

A Isav vide gde Isak blagoslovi Jakova i opravi ga u Padan-Aram da se odande oženi, i gde blagosiljajući ga zapovedi mu i reče: Nemoj da se oženiš kojom izmedju kćeri hananejskih,

I gde Jakov posluša oca svog i mater svoju, i otide u Padan-Aram;

I vide Isav da kćeri hananejske nisu po volji Isaku ocu njegovom.

Pa otide Isav k Ismailu, i uze za ženu preko žena svojih Maeletu, kćer Ismaila sina Avramovog, sestru Naveotovu.

A Jakov otide od Virsaveje idući u Haran.

I dodje na jedno mesto, i onde zanoći, jer sunce beše zašlo; i uze kamen na onom mestu, i metnu ga sebi pod glavu, i zaspa na onom mestu.

I usni, a to lestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu u nebo, i gle, andjeli Božji po njima se penjahu i silažahu;

I gle, na vrhu stajaše Gospod, i reče: Ja sam Gospod Bog Avrama oca tvog i Bog Isakov; tu zemlju na kojoj spavaš tebi ću dati i semenu tvom;

I semena će tvog biti kao praha na zemlji, te ćeš se raširiti na zapad i na istok i na sever i na jug, i svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u semenu tvom.

I evo, ja sam s tobom, i čuvaću te kuda god podješ, i dovešću te natrag u ovu zemlju, jer te neću ostaviti dokle god ne učinim šta ti rekoh.

A kad se Jakov probudi od sna, reče: Zacelo je Gospod na ovom mestu; a ja ne znah.

I uplaši se, i reče: Kako je strašno mesto ovo! Ovde je doista kuća Božja, i ovo su vrata nebeska.

I usta Jakov ujutru rano, i uze kamen što beše metnuo sebi pod glavu, i utvrdi ga za spomen i preli ga uljem.

I prozva ono mesto Vetilj, a pre beše ime onom gradu Luz.

I učini Jakov zavet, govoreći: Ako Bog bude sa mnom i sačuva me na putu kojim idem i da mi hleba da jedem i odela da se oblačim,

I ako se vratim na miru u dom oca svog, Gospod će mi biti Bog;

A kamen ovaj koji utvrdih za spomen biće dom Božji; i šta mi god daš, od svega ću deseto dati Tebi.

Tada se podiže Jakov i otide u zemlju istočnu.

I obzirući se ugleda studenac u polju; i gle, tri stada ovaca ležahu kod njega, jer se na onom studencu pojahu stada, a veliki kamen beše studencu na vratima.

Onde se skupljahu sva stada, te pastiri odvaljivahu kamen s vrata studencu i pojahu stada, i posle opet privaljivahu kamen na vrata studencu na njegovo mesto.

I Jakov im reče: Braćo, odakle ste? Rekoše: Iz Harana smo.

A on im reče: Poznajete li Lavana sina Nahorovog? Oni rekoše: Poznajemo.

On im reče: Je li zdrav? Rekoše: Jeste, i evo Rahilje kćeri njegove, gde ide sa stadom.

I on reče: Eto još je rano, niti je vreme vraćati stoku; napojte stoku pa idite i pasite je.

A oni rekoše: Ne možemo, dokle se ne skupe sva stada, da odvalimo kamen s vrata studencu, onda ćemo napojiti stoku.

Dok on još govoraše s njima, dodje Rahilja sa stadom oca svog, jer ona pasaše ovce.

A kad Jakov vide Rahilju kćer Lavana ujaka svog, i stado Lavana ujaka svog, pristupi Jakov i odvali kamen studencu s vrata, i napoji stado Lavana ujaka svog.

I poljubi Jakov Rahilju, i povikavši zaplaka se.

I kaza se Jakov Rahilji da je rod ocu njenom i da je sin Revečin; a ona otrča te javi ocu svom.

A kad Lavan ču za Jakova sina sestre svoje, istrča mu na susret, i zagrli ga i poljubi, i uvede u svoju kuću. I on pripovedi Lavanu sve ovo.

A Lavan mu reče: Ta ti si kost moja i telo moje. I osta kod njega ceo mesec dana.

Tada reče Lavan Jakovu: Zar badava da mi služiš, što si mi rod? Kaži mi šta će ti biti plata?

A Lavan imaše dve kćeri: starijoj beše ime Lija, a mladjoj Rahilja.

I u Lije behu kvarne oči, a Rahilja beše lepog stasa i lepog lica.

I Jakovu omile Rahilja, te reče: Služiću ti sedam godina za Rahilju, mladju kćer tvoju.

A Lavan mu reče: Bolje tebi da je dam nego drugom; ostani kod mene.

I odsluži Jakov za Rahilju sedam godina, i učiniše mu se kao nekoliko dana, jer je ljubljaše.

I reče Jakov Lavanu: Daj mi ženu, jer mi se navrši vreme, da legnem s njom.

I sazva Lavan sve ljude iz onog mesta i učini gozbu.

A uveče uze Liju kćer svoju i uvede je k Jakovu, i on leže s njom.

I Lavan dade Zelfu robinju svoju Liji kćeri svojoj da joj bude robinja.

A kad bi ujutru, gle, ono beše Lija; te reče Jakov Lavanu: Šta si mi to učinio? Ne služim li za Rahilju kod tebe? Zašto si me prevario?

A Lavan mu reče: Ne biva u našem mestu da se uda mladja pre starije.

Navrši nedelju dana s tom, pa ćemo ti dati i drugu za službu što ćeš služiti kod mene još sedam godina drugih.

Jakov učini tako, i navrši s njom nedelju dana, pa mu dade Lavan Rahilju kćer svoju za ženu.

I dade Lavan Rahilji kćeri svojoj robinju svoju Valu da joj bude robinja.

I tako leže Jakov s Rahiljom; i voljaše Rahilju nego Liju, i stade služiti kod Lavana još sedam drugih godina.

A Gospod videći da Jakov ne mari za Liju, otvori njoj matericu, a Rahilja osta nerotkinja.

I Lija zatrudne, i rodi sina, i nadede mu ime Ruvim, govoreći: Gospod pogleda na jade moje, sada će me ljubiti muž moj.

I opet zatrudne, i rodi sina i reče: Gospod ču da sam prezrena, pa mi dade i ovog. I nadede mu ime Simeun.

I opet zatrudne, i rodi sina, i reče: Da ako se sada već priljubi k meni muž moj, kad mu rodih tri sina. Zato mu nadeše ime Levije.

I zatrudne opet, i rodi sina, i reče: Sada ću hvaliti Gospoda. Zato mu nadede ime Juda; i presta radjati.

A Rahilja videvši gde ne radja dece Jakovu, pozavide sestri svojoj; i reče Jakovu: Daj mi dece, ili ću umreti.

A Jakov se rasrdi na Rahilju, i reče: Zar sam ja a ne Bog koji ti ne da poroda?

A ona reče: Eto robinje moje Vale, lezi s njom, neka rodi na mojim kolenima, pa ću i ja imati dece od nje.

I dade mu Valu robinju svoju za ženu, i Jakov leže s njom.

I zatrudne Vala, i rodi Jakovu sina.

A Rahilja reče: Gospod mi je sudio i čuo glas moj, te mi dade sina. Zato mu nadede ime Dan.

I Vala robinja Rahiljina zatrudne opet, i rodi drugog sina Jakovu;

A Rahilja reče: Borah se žestoko sa sestrom svojom, ali odoleh. I nadede mu ime Neftalim.

A Lija videvši gde presta radjati uze Zelfu robinju svoju i dade je Jakovu za ženu.

I rodi Zelfa robinja Lijina Jakovu sina;

I Lija reče: Dodje četa. I nadede mu ime Gad.

Opet rodi Zelfa robinja Lijina drugog sina Jakovu;

I reče Lija: Blago meni, jer će me blaženom zvati žene. Zato mu nadede ime Asir.

A Ruvim izidje u vreme žetve pšenične i nadje mandragoru u polju, i donese je Liji materi svojoj. A Rahilja reče Liji: Daj mi mandragoru sina svog.

A ona joj reče: Malo li ti je što si mi uzela muža? Hoćeš da mi uzmeš i mandragoru sina mog? A Rahilja joj reče: Neka noćas spava s tobom za mandragoru sina tvog.

I uveče kad se Jakov vraćaše iz polja, izidje mu Lija na susret i reče: Spavaćeš kod mene, jer te kupih za mandragoru sina svog. I spava kod nje onu noć.

A Bog usliši Liju, te ona zatrudne, i rodi Jakovu petog sina.

I reče Lija: Gospod mi dade platu moju što dadoh robinju svoju mužu svom. I nadede mu ime Isahar.

I zatrudne Lija opet, i rodi Jakovu šestog sina;

I reče Lija: Dariva me Gospod darom dobrim; da ako se sada već priljubi k meni muž moj, jer mu rodih šest sinova. Zato mu nadede ime Zavulon.

Najposle rodi kćer, i nadede joj ima Dina.

Ali se Gospod opomenu Rahilje; i uslišivši je otvori joj matericu.

I zatrudne, i rodi sina, i reče: Uze Bog sramotu moju.

I nadede mu ime Josif, govoreći: Neka mi doda Gospod još jednog sina.

A kad Rahilja rodi Josifa, reče Jakov Lavanu: Pusti me da idem u svoje mesto i u svoju zemlju.

Daj mi žene moje, za koje sam ti služio, i decu moju, da idem, jer znaš kako sam ti služio.

A Lavan mu reče: Nemoj, ako sam našao milost pred tobom; vidim da me je blagoslovio Gospod tebe radi.

I još reče: Išti koliko hoćeš plate, i ja ću ti dati.

A Jakov mu odgovori: Ti znaš kako sam ti služio i kakva ti je stoka postala kod mene.

Jer je malo bilo što si imao dokle ja ne dodjoh; ali se umnoži veoma, jer te Gospod blagoslovi kad ja dodjoh. Pa kad ću i ja tako sebi kuću kućiti?

I reče mu Lavan: Šta hoćeš da ti dam? A Jakov odgovori: Ne treba ništa da mi daš; nego ću ti opet pasti stoku i čuvati, ako ćeš mi učiti ovo:

Da zadjem danas po svoj stoci tvojoj, i odlučim sve što je šareno i s belegom, i sve što je crno izmedju ovaca, i šta je s belegom i šareno izmedju koza, pa šta posle bude tako, ono da mi je plata.

Tako će mi se posle posvedočiti pravda moja pred tobom kad dodješ da vidiš zaslugu moju: Šta god ne bude šareno ni s belegom ni crno izmedju ovaca i koza u mene, biće kradeno.

A Lavan reče: Eto, neka bude kako si kazao.

I odluči Lavan isti dan jarce s belegom i šarene i sve koze s belegom i šarene, i sve na čem beše šta belo, i sve crno izmedju ovaca, i predade sinovima svojim.

I ostavi daljine tri dana hoda izmedju sebe i Jakova. I Jakov pasaše ostalu stoku Lavanovu.

I uze Jakov zelenih prutova topolovih i leskovih i kestenovih, i naguli ih do beline koja beše na prutovima.

I metaše naguljene prutove pred stoku u žlebove i korita kad dolažaše stoka da pije, da bi se upaljivala kad dodje da pije.

I upaljivaše se stoka gledajući u prutove, i šta se mladjaše beše s belegom, prutasto i šareno.

I Jakov odlučivaše mlad, i obraćaše stado Lavanovo da gleda u šarene i u sve crne; a svoje stado odvajaše i ne obraćaše ga prema stadu Lavanovom.

I kad se god upaljivaše stoka rana, metaše Jakov prutove u korita pred oči stoci da bi se upaljivala gledajući u prutove;

A kad se upaljivaše pozna stoka, ne metaše; tako pozne bivahu Lavanove a rane Jakovljeve.

I tako se taj čovek obogati vrlo, te imaše mnogo stoke i sluga i sluškinja i kamila i magaraca.

A Jakov ču gde sinovi Lavanovi govore: Jakov uze sve što beše našeg oca, i od onog što beše našeg oca steče sve ovo blago.

I vide Jakov gde lice Lavanovo nije prema njemu kao pre.

I Gospod reče Jakovu: Vrati se u zemlju otaca svojih i u rod svoj, i ja ću biti s tobom.

I poslavši Jakov dozva Rahilju i Liju u polje k stadu svom.

I reče im: Vidim gde lice oca vašeg nije prema meni kao pre; ali je Bog oca mog bio sa mnom.

I vi znate da sam služio ocu vašem kako sam god mogao;

A otac me je vaš varao i menjao mi platu deset puta; ali mu Bog ne dade da me ošteti;

Kad on reče: Šta bude šareno neka ti je plata, onda se mladilo sve šareno; a kad reče: S belegom šta bude neka ti je plata, onda se mladilo sve s belegom.

Tako Bog uze stoku ocu vašem i dade je meni;

Jer kad se upaljivaše stoka, podigoh oči svoje i videh u snu, a to ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze behu šareni, s belegama prutastim i kolastim.

A andjeo Gospodnji reče mi u snu: Jakove! A ja odgovorih: Evo me.

A on reče: Podigni sad oči svoje i gledaj, ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze, šareni su, s belegama prutastim i kolastim; jer videh sve što ti čini Lavan.

Ja sam Bog od Vetilja, gde si prelio kamen i učinio mi zavet; ustani sada i idi iz ove zemlje, i vrati se na postojbinu svoju.

Tada odgovori Rahilja i Lija, i rekoše mu: Eda li još imamo kakav deo i nasledstvo u domu oca svog?

Nije li nas držao kao tudjinke kad nas je prodao? Pa je još i naše novce jednako jeo.

Jer sve ovo blago što uze Gospod ocu našem, naše je i naše dece. Zato čini sve što ti je Gospod kazao.

I podiže se Jakov, i metnu decu svoju i žene svoje na kamile;

I odvede svu stoku svoju i sve blago što beše stekao, stoku koju beše stekao u Padan-Aramu, i podje k Isaku ocu svom u zemlju hanansku.

A Lavan beše otišao da striže ovce svoje; i Rahilja ukrade idole ocu svom.

I Jakov otide kradom od Lavana Sirina ne javivši mu da hoće da ide.

I pobeže sa svim blagom svojim, i podiže se te predje preko vode, i uputi se ka gori Galadu.

A treći dan javiše Lavanu da je pobegao Jakov.

I uze sa sobom braću svoju, i podje za njim u poteru, i za sedam dana stiže ga na gori Galadu.

Ali Bog dodje Lavanu Sirinu noću u snu, i reče mu: Čuvaj se da ne govoriš s Jakovom ni lepo ni ružno.

I stiže Lavan Jakova; a Jakov beše razapeo šator svoj na gori, pa i Lavan takodje razape svoj s braćom svojom na gori Galadu.

I Lavan reče Jakovu: Šta učini te kradom pobeže od mene i odvede kćeri moje kao na mač otete?

Zašto tajno pobeže i kradom otide od mene? Niti mi reče da te ispratim s veseljem i s pesmama, s bubnjevima i guslama?

Niti mi dade da izljubim sinove svoje i kćeri svoje? Ludo si radio.

Mogao bih vam dosaditi; ali Bog oca vašeg noćas mi reče govoreći: Čuvaj se da ne govoriš s Jakovom ni lepo ni ružno.

Idi dakle kad si se tako uželeo kuće oca svog; ali zašto ukrade bogove moje?

A Jakov odgovori i reče: Bojah se i mišljah hoćeš silom oteti kćeri svoje od mene.

A bogove svoje u koga nadješ, onaj neka ne živi više; pred našom braćom traži šta je tvoje u mene, pa uzmi. Jer Jakov nije znao da ih je ukrala Rahilja.

I udje Lavan u šator Jakovljev i u šator Lijin i u šator dveju robinja, i ne nadje ih; i izašav iz šatora Lijina udje u šator Rahiljin.

A Rahilja uze idole i sakri ih pod samar kamile svoje i sede ozgo; i Lavan pipaše po celom šatoru, i ne nadje.

A ona reče ocu svom: Nemoj se srditi, gospodaru, što ti ne mogu ustati, jer mi je šta u žena biva. Traživši dakle ne nadje idole svoje.

I Jakov se rasrdi, i stade koriti Lavana, i govoreći reče mu: Šta sam učinio, šta sam skrivio, te si me tako žestoko terao?

Pipao si sav prtljag moj, pa šta si našao iz svoje kuće? Daj ovamo pred moju i svoju braću, neka rasude izmedju nas dvojice.

Evo dvadeset godina bih kod tebe: ovce tvoje i koze tvoje ne jaloviše se, a ovnova iz stada tvog ne jedoh.

Šta bi zverje zaklalo nisam ti donosio, sam sam podmirivao; od mene si iskao što bi mi bilo ukradeno danju ili noću.

Danju me ubijaše vrućina a noću mraz; i san mi ne padaše na oči.

Tako mi je bio dvadeset godina u tvojoj kući; služio sam ti četrnaest godina za dva kćeri tvoje i šest godina za stoku tvoju, i platu si mi menjao deset puta.

Da nije Bog oca mog, Bog Avramov, i strah Isakov bio sa mnom, bi me zacelo otpustio prazna. Ali je Bog video nevolju moju i trud ruku mojih, pa te ukori noćas.

A Lavan odgovori Jakovu i reče: Ove su kćeri moje kćeri, i ovi su sinovi moji sinovi, i ova stoka moja stoka, i šta god vidiš sve je moje; pa šta bih učinio danas kćerima svojim ili sinovima njihovim koje rodiše?

Nego hajde da uhvatimo veru, ja i ti, da bude svedočanstvo izmedju mene i tebe.

I Jakov uze kamen i utvrdi ga za spomen.

I reče Jakov braći svojoj; nakupite kamenja. I nakupiše kamenja i složiše na gomilu, i jedoše na gomili.

I Lavan ga nazva Jegar-Sahadut, a Jakov ga nazva Galed.

I reče Lavan: Ova gomila neka bude svedok izmedju mene i tebe danas. Zato se prozva Galed.

A prozva se i Mispa, jer reče Lavan: Neka Gospod gleda izmedju mene i tebe, kad ne uzmožemo videti jedan drugog.

Ako ucveliš kćeri moje i ako uzmeš žene preko mojih kćeri, neće čovek biti izmedju nas nego gle Bog svedok izmedju mene i tebe.

I još reče Lavan Jakovu: Gledaj ovu gomilu i gledaj ovaj spomenik, koji podigoh izmedju sebe i tebe.

Svedok je ova gomila i svedok je ovaj spomenik, da ni ja neću preći preko ove gomile k tebi ni ti k meni da nećeš preći preko ove gomile i spomenika ovog na zlo.

Bog Avramov i bogovi Nahorovi, bogovi oca njihovog, neka sude medju nama. A Jakov se zakle strahom oca svog Isaka.

I Jakov prinese žrtvu na gori, i sazva braću svoju na večeru; i jedoše pa noćiše na gori.

A ujutru rano usta Lavan, i izljubi svoju unučad i kćeri svoje, i blagoslovi ih, pa otide, i vrati se u svoje mesto.

A Jakov otide svojim putem; i sretoše ga andjeli Božiji;

A kad ih ugleda Jakov, reče: Ovo je logor Božji. I prozva ono mesto Mahanaim.

I Jakov posla pred sobom glasnike k Isavu bratu svom u zemlju Sir, krajinu edomsku.

I zapovedi im govoreći: Ovako kažite gospodaru mom Isavu: Sluga tvoj Jakov ovako kaže: Bio sam došljak kod Lavana i bavio se do sad.

A imam volova i magaraca, ovaca i sluga, i sluškinja, i poslah da javim tebi gospodaru svom, eda bih našao milost pred tobom.

I vratiše se glasnici k Jakovu i rekoše mu: Idosmo do brata tvog Isava, i eto on ti ide na susret s četiri stotine momaka.

A Jakov se uplaši jako i zabrinu se; pa razdeli svoje ljude i ovce i goveda i kamile u dve čete.

I reče: Ako Isav udari na jednu četu i razbije je, da ako druga uteče.

I reče Jakov: Bože oca mog Avrama i Bože oca mog Isaka, Gospode, koji si mi kazao: Vrati se u zemlju svoju i u rod svoj, i ja ću ti biti dobrotvor!

Nisam vredan tolike milosti i tolike vere što si učinio sluzi svom; jer samo sa štapom svojim predjoh preko Jordana, a sada sam gospodar od dve čete.

Izbavi me iz ruke brata mog, iz ruke Isavove, jer se bojim da ne dodje i ubije mene i mater s decom.

A Ti si kazao: Zaista ja ću ti biti dobrotvor, i učiniću seme tvoje da bude kao peska morskog, koji se ne može izbrojati od množine.

I zanoći onde onu noć, i uze šta mu dodje do ruke, da pošalje na dar Isavu bratu svom,

Dvesta koza s dvadeset jaraca, dvesta ovaca s dvadeset ovnova,

Trideset kamila dojilica s kamiladima, četrdeset krava s desetoro teladi, dvadeset magarica s desetoro magaradi.

I predade ih slugama svojim, svako stado napose, i reče slugama: Idite napred preda mnom, ostavljajući dosta mesta izmedju jednog stada i drugog.

I zapovedi prvom govoreći: Kad sretneš Isava, brata mog, pa te zapita: Čiji si? I kuda ideš? I čije je to što goniš pred sobom?

A ti reci: Sluge tvog Jakova, a ovo šalje na dar gospodaru svom Isavu, a eto i sam ide za nama.

Tako zapovedi i drugom i trećem i svima koji idjahu za stadom, i reče: Tako kažite Isavu kad naidjete na nj.

I još kažite: Eto, Jakov sluga tvoj ide za nama. Jer govoraše: Ublažiću ga darom koji ide preda mnom, pa ću mu onda videti lice, da ako me lepo primi.

Tako otide dar napred, a on prenoći onu noć kod čete svoje.

I po noći usta, i uze obe žene i dve robinje i jedanaestoro dece svoje; i prebrodi brod Javok.

A pošto njih uze i prevede preko potoka, preturi i ostalo što imaše.

A kad osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše s njim do zore.

I kad vide da ga ne može svladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše s njim.

Pa onda reče: Pusti me, zora je. A Jakov mu reče: Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.

A čovek mu reče: Kako ti je ime. A on odgovori: Jakov.

Tada mu reče: Odsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odoleo si.

A Jakov zapita i reče: Kaži mi kako je tebi ime. A On reče: Što pitaš kako mi je ime? I blagoslovi ga onde.

I Jakov nadede ime onom mestu Fanuil; jer, veli, Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi.

I sunce mu se rodi kad prodje Fanuil, i hramaše na stegno svoje.

Zato sinovi Izrailjevi ne jedu krajeve od mišića na zglavku u stegnu do današnjeg dana, što se Jakovu povrediše krajevi od mišića na zglavku u stegnu.

A Jakov podigavši oči svoje pogleda, a to Isav ide, i četiri stotine ljudi s njim. I razdeli decu uz Liju i uz Rahilju i uz dve robinje.

I namesti napred robinje i njihovu decu, pa Liju i njenu decu za njima, a najposle Rahilju i Josifa.

A sam prodje napred, i pokloni se do zemlje sedam puta dokle dodje do brata svog.

A Isav pritrča preda nj i zagrli ga i pade mu oko vrata i celiva ga, i obojica se zaplakaše,

I Isav podigavši oči ugleda žene i decu, pa reče: Ko su ti ono? A Jakov reče: Deca, koju Bog milostivo darova sluzi tvom.

I pristupiše robinje s decom svojom, i pokloniše se.

Potom pristupi i Lija i deca njena, i pokloniše se; a najposle pristupi Josif i Rahilja, i pokloniše se.

A Isav reče: Šta će ti čitava vojska ona koju sretoh? A on reče: Da nadjem milost pred gospodarem svojim.

A Isav reče: Ima, brate, u mene dosta; neka tebi šta je tvoje.

A Jakov reče: Ne; ako sam sada našao milost pred tobom, primi dar iz moje ruke, jer videh lice tvoje kao da videh lice Božje, tako si me lepo dočekao.

Primi dar moj, koji ti je doveden; jer me je obilato obdario Bog, i imam svega. I navali na nj, te primi.

Posle reče Isav: Hajde da idemo, ići ću i ja s tobom.

A Jakov mu reče: Zna gospodar moj da su ova deca nejaka, i imam ovaca i krava dojilica, pa ako ih usteram jedan dan, poginuće mi sve stado.

Nego gospodar moj neka ide pred slugom svojim, a ja ću polako ići, koliko mogu deca i stoka, dokle dodjem ka gospodaru svom u Sir.

A Isav reče: A ono da ti ostavim nekoliko ljudi što su sa mnom. A on reče: Na šta? Daj da nadjem milost pred gospodarem svojim.

I tako Isav vrati se isti dan svojim putem u Sir.

A Jakov otide u Sokot, i onde načini sebi kuću a stoci svojoj načini staje; zato nazva ono mesto Sokot.

Posle dodje Jakov zdravo u grad Sihem u zemlji hananskoj, vrativši se iz Padan-Arama, i namesti se prema gradu.

I kupi komad zemlje, gde razape šator svoj, od sinova Emora oca Sihemovog za sto novaca.

I načini onde žrtvenik, i nazva ga: Silni Bog Izrailjev.

A Dina kći Lijina, koju rodi Jakovu, izadje da gleda devojke u onom kraju.

A ugleda je Sihem, sin Emora Efejina, kneza od one zemlje, i uze je i leže s njom i osramoti je.

I prionu srce njegovo za Dinu kćer Jakovljevu, i devojka mu omile, i on joj se umiljavaše.

I reče Sihem Emoru ocu svom govoreći: Oženi me ovom devojkom.

A Jakov ču da je osramotio Dinu kćer njegovu; a sinovi njegovi behu u polju sa stokom njegovom, i Jakov oćute dokle oni ne dodju.

A Emor otac Sihemov izidje k Jakovu da se razgovori s njim.

A kad dodjoše sinovi Jakovljevi iz polja i čuše šta je bilo, žao bi ljudima vrlo i razgneviše se veoma, što učini sramotu Izrailju obležav kćer Jakovljevu, kako ne bi valjalo činiti.

Tada im reče Emor govoreći: Sin moj Sihem srcem prionu za vašu kćer; podajte mu je za ženu.

I oprijateljite se s nama; kćeri svoje udajite za nas i kćerima našim ženite se.

Pa živite s nama, i zemlja će vam biti otvorena; nastanite se i trgujte i držite baštine u njoj.

I reče Sihem ocu devojčinom i braći joj: Da nadjem milost pred vama, i daću šta mi god kažete.

Ištite mi koliko god hoćete uzdarja i dara, ja ću dati šta god kažete; samo mi dajte devojku za ženu.

A sinovi Jakovljevi odgovoriše Sihemu i Emoru ocu njegovom prevarno, jer osramoti Dinu sestru njihovu.

I rekoše im: Ne možemo to učiniti ni dati sestre svoje za čoveka neobrezanog, jer je to sramota nama.

Nego ćemo vam učiniti po volji, ako ćete se izjednačiti s nama i obrezati sve muškinje izmedju sebe.

Onda ćemo udavati svoje kćeri za vas i ženićemo se vašim kćerima, i postaćemo jedan narod.

Ako li ne pristanete da se obrežete, mi ćemo uzeti svoju devojku i otići ćemo.

I po volji biše reči njihove Emoru i Sihemu sinu Emorovom.

I momak ne oklevaše učiniti to; jer mu kći Jakovljeva omile veoma; i on beše najviše poštovan izmedju svih u kući oca svog.

I otide Emor i sin mu Sihem na vrata grada svog, i rekoše gradjanima govoreći:

Ovi ljudi hoće mirno da žive s nama, da se nastane u ovoj zemlji i da trguju po njoj; a evo zemlja je široka i za njih; pa ćemo se kćerima njihovim ženiti i svoje ćemo kćeri udavati za njih.

Ali će tako pristati da žive s nama i da postanemo jedan narod, ako se sve muškinje medju nama obrežu, kao što su oni obrezani.

Njihova stoka i njihovo blago i sva goveda njihova neće li biti naša? Složimo se samo s njima, pa će ostati kod nas.

I koji izlažahu na vrata grada njegovog, svi poslušaše Emora i Sihema sina njegovog; i obreza se sve muškinje, svi koji izlažahu na vrata grada njegovog.

A treći dan kad oni behu u bolovima, uzeše dva sina Jakovljeva Simeun i Levije, braća Dinina, svaki svoj mač i udjoše slobodno u grad i pobiše sve muškinje.

Ubiše i Emora i sina mu Sihema oštrim mačem, i uzevši Dinu iz kuće Sihemove otidoše.

Tada dodjoše sinovi Jakovljevi na pobijene, i opleniše grad, jer u njemu bi osramoćena sestra njihova.

I uzeše ovce njihove i goveda njihova i magarce njihove, šta god beše u gradu i šta bod beše u polju.

I sve blago njihovo, i svu decu i žene njihove pohvataše i odvedoše, i šta god beše u kojoj kući.

A Jakov reče Simeunu i Leviju; smetoste me, i omraziste me narodu ove zemlje, Hananejima i Ferezejima; u mene ima malo ljudi, pa ako se skupe na me, hoće me ubiti te ću se istrebiti ja i dom moj.

A oni rekoše: Zar sa sestrom našom da rade kao s kurvom?

A Bog reče Jakovu: Ustani, idi gore u Vetilj i onde stani; i načini onde žrtvenik Bogu, koji ti se javio kad si bežao od Isava brata svog.

I Jakov reče porodici svojoj i svima koji behu s njim: Bacite tudje bogove što su u vas, i očistite se i preobucite se;

Pa da se dignemo i idemo gore u Vetilj, da načinim onde žrtvenik Bogu, koji me čuo u dan nevolje moje i bio sa mnom na putu kojim sam išao.

I dadoše Jakovu sve bogove tudje koji behu u njihovim rukama, i oboce, koje imahu u ušima; i Jakov ih zakopa pod hrastom kod Sihema.

Potom otidoše. A strah Božji dodje na gradove koji behu oko njih, te se ne digoše u poteru za sinovima Izrailjevim.

I Jakov i sva čeljad što beše s njim dodjoše u Luz u zemlji hananskoj, a to je Vetilj.

I onde načini žrtvenik, i nazva ono mesto: Bog vetiljski, jer mu se onde javi Bog, kad je bežao od brata svog.

Tada umre Devora dojkinja Revečina, i pogreboše je ispod Vetilja pod hrastom, koji nazva Jakov Alon-Vakut.

I javi se Bog Jakovu opet, pošto izidje iz Padan-Arama, i blagoslovi ga,

I reče mu Bog: Ime ti je Jakov; ali se odsele nećeš zvati Jakov, nego će ti ime biti Izrailj. I nadede mu ime Izrailj.

I još mu reče Bog: Ja sam Bog Svemogući; rasti i množi se; narod i mnogi će narodi postati od tebe, i carevi će izaći iz bedara tvojih.

I daću ti zemlju koju sam dao Avramu i Isaku, i nakon tebe semenu tvom daću zemlju ovu.

Potom otide od njega Bog s mesta gde mu govori.

A Jakov metnu spomenik na istom mestu gde mu Bog govori, spomenik od kamena, i pokropi ga kropljenjem, i preli ga uljem.

I Jakov prozva mesto gde mu govori Bog Vetilj.

I otidoše od Vetilja. A kad im osta još malo puta do Efrate, porodi se Rahilja, i beše joj težak porodjaj.

I kad se veoma mučaše, reče joj babica: Ne boj se, imaćeš još jednog sina.

A kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva ga Venonija; ali mu otac nadede ime Venijamin.

I umre Rahilja, i pogreboše je na putu koji ide u Efratu, a to je Vitlejem.

I metnu Jakov spomenik na grob njen. To je spomenik na grobu Rahiljinom do današnjeg dana.

Odatle otišavši Izrailj razape šator svoj iza kule migdol-ederske.

I kad Izrailj živeše u onoj zemlji, otide Ruvim i leže s Valom inočom oca svog. I to doču Izrailj. A imaše Jakov dvanaest sinova.

Sinovi Lijini behu: Ruvim prvenac Jakovljev, i Simeun i Levije i Juda i Isahar i Zavulon;

A sinovi Rahiljini: Josif i Venijamin;

A sinovi Vale robinje Rahiljine: Dan i Neftalim;

A sinovi Zelfe robinje Lijine: Gad i Asir. To su sinovi Jakovljevi, koji mu se rodiše u Padan-Aramu.

I Jakov dodje k Isaku ocu svom u Mamriju u Kirijat-Arvu, koje je Hevron, gde Avram i Isak behu došljaci.

A Isaku beše sto i osamdeset godina;

I onemoćav umre Isak, i bi pribran k rodu svom star i sit života; i pogreboše ga Isav i Jakov sinovi njegovi.

A ovo je pleme Isavovo, a on je Edom.

Isav se oženi izmedju kćeri hananejskih Adom kćerju Eloma Hetejina, i Olivemom kćerju Ane sina Sevegona Evejina,

I Vasematom kćerju Ismailovom, sestrom Naveotovom.

I rodi Ada Isavu Elifasa, a Vasemata rodi Raguila.

A Olivema rodi Jeusa i Jegloma i Koreja. To su sinovi Isavovi, koji mu se rodiše u zemlji hananskoj.

I Isav uze žene svoje i sinove svoje i kćeri svoje i sve domašnje svoje, i stada svoja i svu stoku svoju i sve blago svoje što beše stekao u zemlji hananskoj; pa otide u drugu zemlju daleko od Jakova brata svog.

Jer im blago beše vrlo veliko, te ne mogahu živeti zajedno; niti ih zemlja gde behu došljaci mogaše nositi od množine stoke njihove.

I Isav živeše na planini Siru Isav je Edom.

A ovo je pleme Isava oca Edomcima na planini Siru.

Ovo su imena sinova Isavovih: Elifas sin Ade žene Isavove, i Ratuilo sin Vasemate žene Isavove.

A Elifasovi sinovi behu: Teman, Omar, Sofar, Gotom i Kenez.

A Tamna beše inoča Elifasu sinu Isavovom, i rodi Elifasu Amalika. To su sinovi Ade žene Isavove.

A ovo su sinovi Raguilovi: Nahot, Zare, Some i Moze. To behu sinovi Vasemate, žene Isavove.

A ovo su sinovi Oliveme kćeri Ane sina Sevegonovog, žene Isavove. Ona rodi Isavu Jeusa i Jegloma i Koreja.

Ovo su starešine sinova Isavovih: sinovi Elifasa prvenca Isavovog: starešina Teman, starešina Omar, starešina Sofar, starešina Kenez,

Starešina Korej, starešina Gotim, starešina Amalik. To su starešine od Elifasa u zemlji edomskoj. To su sinovi Adini.

A sinovi Raguila sina Isavovog: starešina Nahot, starešina Zare, starešina Some, starešina Moze. To su starešine od Raguila u zemlji edomskoj. To su sinovi Vasemate žene Isavove.

A sinovi Oliveme žene Isavove: starešina Jeus, starešina Jeglom, starešina Korej: to su starešine od Oliveme kćeri Anine, žene Isavove.

To su sinovi Isavovi, i to su starešine njihove; a on je Edom.

A ovo su sinovi Sira Horejina, koji živehu u onoj zemlji: Lotan i Soval i Sevegon i Ana,

I Dison i Asar i Rison. To su starešine Horejima, sinovi Sirovi u zemlji edomskoj.

A sinovi Lotanovi behu Horije i Emam, a sestra Lotanova beše Tamna.

A ovo su sinovi Sovalovi: Golam i Manahat i Gevil i Sofar i Omar.

A ovo su sinovi Sevegonovi: Aije i Ana. A taj je Ana koji pronadje tople izvore u pustinji pasući magarice Sevegona oca svog.

A ovo su deca Anina: Dison i Olivema kći Anina.

A ovo su sinovi Disonovi: Amada i Asvan i Itran i Haran.

A ovo su sinovi Asarovi: Valam i Zavan i Akan.

A ovo su sinovi Risonovi: Uz i Aran.

I ovo su starešine Horejima: starešina Lotan, starešina Soval, starešina Sevegon, starešina Ana,

Starešina Dison, starešina Asar, starešina Rison. To su starešine Horejima, kako im starešovahu u zemlji Siru.

A ovo su carevi koji carovaše u zemlji edomskoj pre nego se zacari car nad sinovima Izrailjevim.

Carova u edomskoj Valak sin Veorov, a gradu mu beše ime Denava.

A kad umre Valak, zacari se na njegovo mesto Jovav sin Zarin od Vosore.

A kad umre Jovav, zacari se na njegovo mesto Asom od zemlje temanovske.

A kad umre Asom, zacari se na njegovo mesto Adad sin Varadov, koji iseče Madijane u polju moavskom, a gradu mu beše ime Geten.

A kad umre Adad, zacari se na njegovo mesto Samada, iz Masekasa.

A kad umre Samada, zacari se na njegovo mesto Saul iz Rovota na reci.

A kad umre Saul, zacari se na njegovo mesto Valenon sin Ahovorov.

A kad umre Valenon sin Ahovorov, zacari se na njegovo mesto Adar, a grad mu se zvaše Fogor, a ženi mu beše ime Meteveila, koja beše kći Matraide kćeri Mezevove.

I ovo su plemena starešinama od Isava po porodicama njihovim, po mestima njihovim, po imenima njihovim: starešina Tamna, starešina Gola, starešina Jeter,

Starešina Olivema, starešina Ila, starešina Finon,

Starešina Kenez, starešina Teman, starešina Mazar,

Starešina Magedilo, starešina Zafoj: to su starešine edomske kako nastavahu u svojoj zemlji. Ovaj Isav bi otac Edomcima.

A Jakov živeše u zemlji gde mu je otac bio došljak, u zemlji hananskoj.

Ovo su dogadjaji Jakovljevi. Josif kad beše momak od sedamnaest godina, pasaše stoku s braćom svojom, koju rodiše Vala i Zelfa žene oca njegovog; i donošaše Josif zle glasove o njima ocu svom.

A Izrailj ljubljaše Josifa najvećma izmeću svih sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i načini mu šarenu haljinu.

A braća videći gde ga otac ljubi najvećma izmedju sve braće njegove, stadoše mrzeti na nj tako da mu ne mogahu lepu reč progovoriti.

Uz to usni Josif san i pripovedi braći svojoj, te oni još većma omrznu na nj.

Jer im reče: Da čujete san što sam snio:

Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi idjahu unaokolo i klanjahu se snopu mom.

Tada mu braća rekoše: Da nećeš još biti car nad nama i zapovedati nam? Stoga još većma stadoše mrzeti na nj radi snova njegovih i radi reči njegovih.

Posle opet usni drugi san, i pripovedi braći svojoj govoreći: Usnih opet san, a to se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjahu meni.

A pripovedi i ocu svom i braći svojoj; ali ga otac prekori i reče mu: Kakav je to san što si snio? Eda li ćemo doći ja i mati tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?

I zavidjahu mu braća; ali otac njegov čuvaše ove reči.

A kad braća njegova otidoše da pasu stoku oca svog kod Sihema,

Reče Izrailj Josifu: Ne pasu li braća tvoja stoku kod Sihema? Hajde da te pošaljem k njima. A on reče: Evo me.

A on mu reče: Idi, vidi kako su braća tvoja i kako je stoka, pa dodji da mi javiš. I opravi ga iz doline hevronske, i on otide put Sihema.

I čovek jedan nadje ga a on luta po polju; te ga zapita govoreći: Šta tražiš?

A on reče: Tražim braću svoju; kaži mi, molim te, gde su sa stokom?

A čovek reče: Otišli su odavde, jer čuh gde rekoše: Hajdemo u Dotaim. I otide Josif za braćom svojom, i nadje ih u Dotaimu.

A oni ga ugledaše iz daleka; i dok još ne dodje blizu njih, stadoše se dogovarati da ga ubiju,

I rekoše medju sobom: Gle, evo onog što sne sanja.

Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa ćemo kazati: Ljuta ga je zverka izjela. Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova.

Ali Ruvim kad ču to, izbavi ga iz ruku njihovih rekavši: Nemojte da ga ubijemo.

I još im reče Ruvim: Nemojte krv prolivati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na nj. A on ga htede izbaviti iz ruku njihovih i odvesti k ocu.

I kad Josif dodje k braći svojoj, svukoše s njega haljinu njegovu, haljinu šarenu, koju imaše na sebi.

I uhvativši ga baciše ga u jamu; a jama beše prazna, ne beše vode u njoj.

Posle sedoše da jedu. I podigavši oči ugledaše, a to gomila Ismailjaca idjaše od Galada s kamilama natovarenim mirisavog korenja i tamjana i smirne, te nošahu u Misir.

I reče Juda braći svojoj: Kakva će biti korist što ćemo ubiti brata svog i zatajiti krv njegovu?

Hajde da ga prodamo ovim Ismailjcima pa da ne dižemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, naše je telo. I poslušaše ga braća njegova.

Pa kad trgovci madijanski behu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josifa iz jame, i prodadoše Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir.

A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdre haljine svoje,

Pa se vrati k braći svojoj, i reče: Nema deteta; a ja kuda ću?

Tada uzeše haljinu Josifovu, i zaklavši jare zamočiše haljinu u krv,

Pa onda poslaše šarenu haljinu ocu njegovom poručivši: Nadjosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvog ili nije.

A on je pozna i reče: Sina je mog haljina; ljuta ga je zverka izjela; Josif je doista raskinut.

I razdre Jakov haljine svoje, i veza kostret oko sebe, i tužaše za sinom svojim dugo vremena.

I svi sinovi njegovi i sve kćeri njegove ustadoše oko njega tešeći ga, ali se on ne dade utešiti, nego govoraše: S tugom ću u grob leći za sinom svojim. Pa i njegov otac plakaše za njim.

A Madijani prodadoše ga u Misir Petefriju, dvoraninu Faraonovom, zapovedniku stražarskom.

A u to vreme dogodi se, te Juda otide od braće svoje i uvrati se kod nekog Odolamejca, kome ime beše Iras.

I onde vide Juda kćer nekog Hananejca, kome ime beše Sava, i uze je i leže s njom;

I ona zatrudne i rodi sina, kome nadede ime Ir.

I opet zatrudnevši rodi sina, kome nadede ime Avnan.

I opet rodi sina, i nadede mu ime Silom; a Juda beše u Hasvi kad ona toga rodi.

I Juda oženi prvenca svog Ira devojkom po imenu Tamara.

Ali Ir prvenac Judin beše nevaljao pred Gospodom, i ubi ga Gospod.

A Juda reče Avnanu: Udji k ženi brata svog i oženi se njom na ime bratovo, da podigneš seme bratu svom.

A Avnan, znajući da neće biti njegov porod, kad leže sa ženom brata svog prosipaše na zemlju, da ne rodi dece bratu svom.

Ali Gospodu ne bi milo što činjaše, te ubi i njega.

I Juda reče Tamari snasi svojoj: Ostani udovicom u kući oca svog dokle odraste Silom sin moj. Jer govoraše: Da ne umre i on kao braća mu. I otide Tamara, i živeše u kući oca svog.

A kad prodje mnogo vremena, umre kći Savina, žena Judina. I kad se Juda uteši, podje u Tamnu k ljudima što mu strižahu ovce, sam s Irasom prijateljem svojim Odolamejcem.

I javiše Tamari govoreći: Eto svekar tvoj ide u Tamnu da striže ovce svoje.

A ona skide sa sebe udovičko ruho svoje, i uze pokrivalo i pokri lice, i sede na raskršće na putu koji ide u Tamnu. Jer vide da je Silom odrastao, a nju još ne udaše za nj.

A Juda kada vide, pomisli da je kurva, jer beše pokrila lice svoje.

Pa svrnu s puta k njoj i reče joj: Pusti da legnem s tobom. Jer nije poznao da mu je snaha. A ona reče: Šta ćeš mi dati da legneš sa mnom?

A on reče: Poslaću ti jare iz stada. A ona reče: Ali da mi daš zalog dokle ga ne pošalješ.

A on reče: Kakav zalog da ti dam? A ona reče: Eto, prsten i rubac, i štap što ti je u ruci. I on joj dade, te leže s njom, i ona zatrudne od njega.

Posle ustavši Tamara otide i skide pokrivalo sa sebe i obuče udovičko ruho.

A Juda posla jare po prijatelju svom Odolamejcu da mu donese natrag od žene zalog. Ali je on ne nadje.

Pa pitaše ljude po onom mestu gde je ona bila govoreći: Gde je ona kurva što je bila na raskršću na ovom putu? A oni rekoše: Nije ovde bilo kurve.

I vrati se k Judi i reče: Ne nadjoh je, nego još rekoše meštani: Nije ovde bilo kurve.

A Juda reče: Neka joj, da se ne sramotimo; ja sam slao jare, ali je ti ne nadje.

A kad prodje do tri meseca dana, javiše Judi govoreći: Tamara snaha tvoja učini preljubu, i evo zatrudne od preljube. A Juda reče: Izvedite je da se spali.

A kad je povedoše, posla k svekru svom i poruči: S čovekom čije je ovo zatrudnela sam. I reče: Traži čiji je ovaj prsten i rubac i štap.

A Juda pozna i reče: Pravija je od mene, jer je ne dadoh sinu svom Silomu. I više ne leže s njom.

A kad dodje vreme da rodi, a to blizanci u utrobi njenoj.

I kad se poradjaše, jedno dete pomoli ruku, a babica uze i veza mu crven konac oko ruke govoreći: Ovaj je prvi.

Ali on uvuče ruku, i gle izadje brat njegov, a ona reče: Kako prodre? Prodiranje neka ti bude. I nadeše mu ime Fares.

A posle izadje brat mu, kome oko ruke beše crveni konac, i nadeše mu ime Zara.

A Josifa odvedoše u Misir; i Petefrije dvoranin Faraonov, zapovednik stražarski, čovek Misirac, kupi ga od Ismailjaca, koji ga odvedoše onamo.

I Gospod beše s Josifom, te bi srećan, i živeše u kući gospodara svog Misirca.

I gospodar njegov vide da je Gospod s njim i da sve što radi Gospod vodi u napredak u ruci njegovoj.

I Josif steče milost u njega, i dvoraše ga; a najposle postavi ga nad celim domom svojim, i šta god imaše njemu dade u ruke.

A kad ga postavi nad domom svojim i nad svim što imaše, od tada Gospod blagoslovi dom toga Misirca radi Josifa; i blagoslov Gospodnji beše na svemu što imaše u kući i u polju.

I ostavi u Josifovim rukama sve što imaše, i ne razbiraše nizašta osim jela koje jedjaše. A Josif beše lepog stasa i lepog lica.

I dogodi se posle, te se žena gospodara njegovog zagleda u Josifa, i reče: Lezi sa mnom.

A on ne hte, nego reče ženi gospodara svog: Eto gospodar moj ne razbira nizašta šta je u kući, nego šta god ima dade meni u ruke.

Ni sam nije veći od mene u ovoj kući, i ništa ne krije od mene osim tebe, jer si mu žena; pa kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio?

I ona govoraše takve reči Josifu svaki dan, ali je ne posluša da legne s njom ni da se bavi kod nje.

A jedan dan kad dodje Josif u kuću da radi svoj posao, a ne beše nikoga od domašnjih u kući,

Ona ga uhvati za haljinu govoreći: Lezi sa mnom. Ali on ostavivši joj u rukama haljinu svoju pobeže i otide.

A kad ona vide gde joj ostavi u rukama haljinu svoju i pobeže,

Viknu čeljad svoju, i reče im govoreći: Gledajte, doveo nam je čoveka Jevrejina da nas sramoti; dodje k meni da legne sa mnom, a ja povikah glasno;

A on kad ču gde vičem, ostavi haljinu svoju kod mene i pobeže i otide.

I ona ostavi haljinu njegovu kod sebe dok mu gospodar dodje kući.

A tada mu reče ovako govoreći: Sluga Jevrejin, koga si nam doveo, dodje k meni da me osramoti;

A ja povikah glasno, te on ostavi haljinu svoju kod mene i pobeže.

A kad gospodar njegov ču reči žene svoje gde mu reče: To mi je učinio sluga tvoj, razgnevi se vrlo.

I gospodar Josifov uhvati ga, i baci ga u tamnicu, gde ležahu sužnji carski: i bi onde u tamnici.

Ali Gospod beše s Josifom i raširi milost svoju nad njim i učini te omile tamničaru.

I poveri tamničar Josifu sve sužnje u tamnici, i šta je god trebalo onde činiti on uredjivaše.

I tamničar ne nadgledaše ništa što beše u Josifovoj ruci, jer Gospod beše s njim; i šta god činjaše, Gospod vodjaše u napredak.

Posle toga dogodi se, te peharnik cara misirskog i hlebar skriviše gospodaru svom, caru misirskom.

I Faraon se razgnevi na ta dva dvoranina, na starešinu nad peharnicima i na starešinu nad hlebarima;

I baci ih u tamnicu u kući zapovednika stražarskog, gde Josif beše sužanj.

A zapovednik stražarski odredi im Josifa da ih služi; i behu dugo u tamnici.

I usniše san obojica u jednu noć, svaki po značenju svog sna za sebe, i peharnik i hlebar cara misirskog, koji behu sužnji u tamnici.

I sutradan kad dodje Josif k njima, pogleda ih, a oni behu vrlo neveseli.

Pa zapita dvorane Faraonove, koji behu sužnji s njim u kući gospodara njegovog, i reče: Što ste danas lica neveselog?

A oni mu rekoše: San usnismo obojica, a nema ko da nam kaže šta znače. A Josif im reče: Šta znače, nije li u Boga? Ali pripovedite mi.

I starešina nad peharnicima pripovedi san svoj Josifu govoreći: Snih, a preda mnom čokot;

I na čokotu behu tri loze, i napupi i procvate, i groždje na njemu uzre;

A u ruci mi beše čaša Faraonova, te pobrah zrelo groždje i iscedih ga u čašu Faraonovu, i dodadoh čašu Faraonu.

A Josif mu reče: Ovo znači: tri su loze tri dana.

Još tri dana, i Faraon brojeći svoje dvorane uzeće i tebe, i opet te postaviti u predjašnju službu, i opet ćeš mu dodavati čašu kao i pre dok si mu bio peharnik.

Ali nemoj zaboraviti mene kad budeš u dobru, učini milost i pomeni za me Faraonu, i izvedi me iz ove kuće.

Jer su me ukrali iz zemlje jevrejske, a ovde nisam ništa učinio da me bace u ovu jamu.

A kad vide starešina nad hlebarima kako lepo kaza san, reče Josifu: i ja snih, a meni na glavi tri kotarice bele;

I u najgornjoj kotarici beše svakojakih kolača za Faraona, i ptice jedjahu iz kotarice na mojoj glavi.

A Josif odgovori i reče: Ovo znači: tri kotarice tri su dana.

Još tri dana, i Faraon brojeći dvorane svoje izbaciće te i obesiće te na vešala, i ptice će jesti s tebe meso.

I kad dodje treći dan, to beše dan u koji se rodio Faraon, i učini Faraon gozbu svim slugama svojim, i naidje medju slugama svojim na starešinu nad peharnicima i na starešinu nad hlebarima;

I povrati starešinu nad peharnicima u službu da dodaje čašu Faraonu;

A starešinu nad hlebarima obesi, kao što kaza Josif.

I starešina nad peharnicima ne opomenu se Josifa, nego ga zaboravi.

A posle dve godine dana usni Faraon, a on stoji na jednoj reci.

I gle, iz reke izadje sedam krava lepih i debelih, i stadoše pasti po obali.

I gle, iza njih izadje iz reke sedam drugih krava, ružnih i mršavih, i stadoše pored onih krava na obali.

I ove krave ružne i mršave pojedoše onih sedam krava lepih i debelih. U tom se probudi Faraon.

Pa opet zaspav usni drugom, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;

A iza njih isklija sedam klasova malih i šturih;

Pa ovi klasovi mali pojedoše onih sedam velikih i jedrih. U tom se probudi Faraon i vide da je san.

I kad bi ujutru, on se zabrinu u duhu, i poslavši sazva sve gatare misirske i sve mudrace, i pripovedi im šta je snio; ali niko ne može kazati Faraonu šta znači.

Tada progovori starešina nad peharnicima Faraonu i reče: Danas se opomenuh greha svog.

Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje i baci u tamnicu u kući zapovednika stražarskog mene i starešinu nad hlebarima,

Usnismo jednu noć ja i on, svaki za sebe po značenju sna svog usnismo.

A onde beše s nama momče Jevrejče, sluga zapovednika stražarskog, i mi mu pripovedismo sne, a on nam kaza šta čiji san znači.

I zbi se kako nam kaza: mene povrati Faraon u službu, a onog obesi.

Tada Faraon posla po Josifa, i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se obrija i preobuče se, te izadje pred Faraona.

A Faraon reče Josifu: Usnih san, pa mi niko ne ume da kaže šta znači; a za tebe čujem da umeš kazivati sne.

A Josif odgovori Faraonu i reče: To nije u mojoj vlasti, Bog će javiti dobro Faraonu.

I reče Faraon Josifu: Usnih, a ja stojim kraj reke na obali.

I gle, iz reke izadje sedam krava debelih i lepih, te stadoše pasti po obali.

I gle, iza njih izadje sedam drugih krava rdjavih, i vrlo ružnih i mršavih, kakvih nisam video u celoj zemlji misirskoj.

I ove krave mršave i ružne pojedoše onih sedam debelih,

I kad im biše u trbuhu, ne poznavaše se da su im u trbuhu, nego opet behu onako ružne kao pre. U tom se probudih.

Pa opet usnih, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;

A iza njih isklija sedam malih, tankih i šturih.

I ovi tanki klasovi proždreše onih sedam lepih. I ovo pripovedih gatarima, ali mi ni jedan ne zna kazati šta znači.

A Josif reče Faraonu: Oba su sna Faraonova jednaka; Bog javlja Faraonu šta je naumio.

Sedam lepih krava jesu sedam godina, i sedam lepih klasova jesu sedam godina; oba su sna jednaka.

A sedam krava mršavih i ružnih, što izadjoše iza onih, jesu sedam godina; i sedam klasova sitnih i šturih biće sedam godina gladnih.

To je što rekoh Faraonu: Bog kaže Faraonu šta je naumio.

Evo doći će sedam godina vrlo rodnih svoj zemlji misirskoj.

A iza njih nastaće sedam gladnih godina, gde će se zaboraviti sve obilje u zemlji misirskoj, jer će glad satrti zemlju,

Te se neće znati to obilje u zemlji od gladi potonje, jer će biti vrlo velika.

A što je dva puta uzastopce Faraon snio, to je zato što je zacelo Bog tako naumio, i na skoro će to učiniti Bog.

Nego sada neka potraži Faraon čoveka mudrog i razumnog, pa neka ga postavi nad zemljom misirskom.

I neka gleda Faraon da postavi starešine po zemlji, i pokupi petinu po zemlji misirskoj za sedam rodnih godina;

Neka skupljaju od svakog žita za rodnih godina koje idu, i neka snesu pod ruku Faraonovu svakog žita u sve gradove, i neka čuvaju,

Da se nadje hrane zemlji za sedam godina gladnih, kad nastanu, da ne propadne zemlja od gladi.

I ovo se učini dobro Faraonu i svim slugama njegovim.

I reče Faraon slugama svojim: Možemo li naći čoveka kakav je ovaj, u kome bi duh bio Božji?

Pa reče Faraon Josifu: Kad je tebi javio Bog sve ovo, nema nikoga tako mudrog i razumnog kao što si ti.

Ti ćeš biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti; samo ću ovim prestolom biti veći od tebe.

I još reče Faraon Josifu: Evo, postavljam te nad svom zemljom misirskom.

I skide Faraon prsten s ruke svoje i metnu ga Josifu na ruku, i obuče ga u haljine od tankog platna, i obesi mu zlatnu verižicu o vratu,

I posadi ga na kola koja behu druga za njegovim, i zapovedi da pred njim viču: Klanjajte se! I da ga je postavio nad svom zemljom misirskom.

I još reče Faraon Josifu: Ja sam Faraon, ali bez tebe neće niko maći ruke svoje ni noge svoje u svoj zemlji misirskoj.

I dade Faraon Josifu ime Psontomfanih, i oženi ga Asenetom kćerju Potifere sveštenika onskog. I podje Josif po zemlji misirskoj.

A beše Josifu trideset godina kad izadje pred Faraona cara misirskog. I otišavši od Faraona obidje svu zemlju misirsku.

I za sedam rodnih godina rodi zemlja svašta izobila.

I stade Josif kupiti za tih sedam godina svakog žita što beše po zemlji misirskoj, i snositi žito u gradove; u svaki grad snošaše žito s njiva koje behu oko njega.

Tako nakupi Josif žita vrlo mnogo koliko je peska morskog, tako da ga presta meriti, jer mu ne beše broja.

I dokle još ne nasta gladna godina, rodiše se Josifu dva sina, koje mu rodi Aseneta kći Potifere sveštenika onskog.

I prvencu nadede Josif ime Manasija, govoreći: Jer mi Bog dade da zaboravim svu muku svoju i sav dom oca svog.

A drugom nadede ime Jefrem, govoreći: Jer mi Bog dade da rastem u zemlji nevolje svoje.

Ali prodje sedam godina rodnih u zemlji misirskoj;

I nasta sedam godina gladnih, kao što je Josif napred kazao. I beše glad po svim zemljama, a po svoj zemlji misirskoj beše hleba.

Ali najposle nasta glad i po svoj zemlji misirskoj, i narod povika k Faraonu za hleb; a Faraon reče svima Misircima: Idite k Josifu, pa šta vam on kaže ono činite.

I kad glad beše po svoj zemlji, otvori Josif sve žitnice, i prodavaše Misircima. I glad posta vrlo velika u zemlji misirskoj.

I iz svih zemalja dolažahu u Misir k Josifu da kupuju; jer posta glad u svakoj zemlji.

A Jakov videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: Šta gledate jedan na drugog?

I reče: Eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.

I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.

A Venijamina brata Josifovog ne pusti otac s braćom govoreći: Da ga ne bi zadesilo kako zlo.

I dodjoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer beše glad u zemlji hananskoj.

A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.

A Josif ugledavši braću pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje hananske, da kupimo hrane.

Josif dakle pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.

I opomenu se Josif snova koje je snio za njih; i reče im: Vi ste uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba.

A oni mu rekoše: Nismo, gospodaru; nego sluge tvoje dodjoše da kupe hrane.

Svi smo sinovi jednog čoveka, pošteni ljudi, nikada nisu sluge tvoje bile uhode.

A on im reče: Nije istina, nego ste došli da vidite gde je zemlja slaba.

A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednog čoveka u zemlji hananskoj; i eno, najmladji je danas kod oca našeg, a jednog nema više.

A Josif im reče: Kažem ja da ste vi uhode.

Nego hoću da se uverim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dodje ovamo najmladji brat vaš.

Pošljite jednog izmedju sebe neka dovede brata vašeg, a vi ćete ostati ovde u tamnici, pa ću videti je li istina šta govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon.

I zatvori ih u tamnicu na tri dana.

A treći dan reče im Josif: Ako ste radi životu, ovo učinite, jer se ja Boga bojim:

Ako ste pošteni ljudi, jedan brat izmedju vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.

Pa onda dovedite k meni najmladjeg brata svog da se posvedoče reči vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako.

I rekoše jedan drugom: Doista se ogrešismo o brata svog, jer videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dodje na nas ova muka.

A Ruvim odgovori im govoreći: Nisam li vam govorio: Nemojte se grešiti o dete? Ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.

A oni ne znahu da ih Josif razume, jer se s njim razgovarahu preko tumača.

A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzevši izmedju njih Simeuna veza ga pred njima.

I zapovedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce šta je koji dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi učinjeno.

I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.

A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svog u jednoj gostionici, vide novce svoje ozgo u vreći.

I reče braći svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugom: Šta nam to učini Bog?

I došavši k Jakovu ocu svom u zemlju hanansku, pripovediše mu sve što im se dogodi, govoreći:

Oštro govoraše s nama čovek, koji zapoveda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode.

A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nikad nismo bili uhode;

Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našeg; jednog već nema, a najmladji je danas kod oca našeg u zemlji hananskoj;

Reče nam čovek, koji zapoveda u onoj zemlji: Ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednog izmedju sebe ostavite kod mene, a šta vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.

Posle dovedite k meni brata svog najmladjeg, da se uverim da niste uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji.

A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći behu u zavežljaju novci njegovi; i videvši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im.

I reče im Jakov otac njihov: Potrste mi decu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.

A Ruvim progovori i reče ocu svom: Dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.

A on reče: Neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići, svalili bi ste me stara s tugom u grob.

Ali glad beše vrlo velika u onoj zemlji.

Pa kad pojedoše žito koje behu doneli iz Misira, reče im otac: Idite opet, i kupite nam malo hrane.

A Juda mu progovori i reče: Tvrdo nam se zarekao onaj čovek govoreći: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.

Ako ćeš pustiti s nama brata našeg, ići ćemo i kupićemo ti hrane.

Ako li nećeš pustiti, nećemo ići, jer nam je rekao onaj čovek: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.

A Izrailj reče: Što mi to zlo učiniste i kazaste čoveku da imate još jednog brata?

A oni rekoše: Čovek je potanko raspitivao za nas i za rod naš govoreći: Je li vam jošte živ otac? Imate li još braće? A mi mu odgovorismo kako nas pitaše. Jesmo li mogli kako znati da će kazati: Dovedite brata svog?

I reče Juda Izrailju ocu svom: Pusti dete sa mnom, pa ćemo se podignuti i otići, da ostanemo živi i ne pomremo i mi i ti i naša deca.

Ja ti se jamčim za nj, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natrag i preda te ne stavim, da sam ti kriv do veka.

Da nismo toliko oklevali, do sada bismo se dva puta vratili.

Onda reče Izrailj otac njihov: Kad je tako, učinite ovo: uzmite šta najlepše ima u ovoj zemlji u svoje vreće, i ponesite čoveku onom dar: malo tamjana i malo meda, mirisavog korenja i smirne, urme i badema.

A novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što behu ozgo u vrećama vašim i odnesite natrag, može biti da je pogreška.

I uzmite brata svog, pa ustanite i idite opet k onom čoveku.

A Bog Svemogući da vam da da nadjete milost u onog čoveka, da vam pusti brata vašeg drugog i Venijamina; ako li ostanem bez dece, nek ostanem bez dece.

Tada uzevši dare i novaca dvojinom, uzevši i Venijamina, podigoše se i otidoše u Misir, i izadjoše pred Josifa.

A Josif kad vide s njima Venijamina, reče čoveku koji upravljaše kućom njegovom: Odvedi ove ljude u kuću, pa nakolji mesa i zgotovi, jer će u podne sa mnom jesti ovi ljudi.

I učini čovek kako Josif reče, i uvede ljude u kuću Josifovu.

A oni se bojahu kad ih čovek vodjaše u kuću Josifovu, i rekoše: Za novce koji pre behu metnuti u vreće naše vodi nas, dokle smisli kako će nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce.

Pa pristupivši k čoveku koji upravljaše kućom Josifovom, progovoriše mu na vratima kućnim,

I rekoše: Čuj, gospodaru; došli smo bili i pre, i kupismo hrane;

Pa kad dodjosmo u jednu gostionicu i otvorismo vreće, a to novci svakog nas behu ozgo u vreći njegovoj, novci naši na meru; i evo smo ih doneli natrag;

A druge smo novce doneli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce naše u vreće.

A on im reče: Budite mirni, ne bojte se; Bog vaš i Bog oca vašeg metnuo je blago u vreće vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeuna.

I uvede ih čovek u kuću Josifovu, i donese im vode te opraše noge, i magarcima njihovim položi.

I pripraviše dar čekajući dokle dodje Josif u podne, jer čuše da će oni onde jesti.

I kad Josif dodje kući, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje.

A on ih zapita kako su, i reče: Kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? Je li jošte živ?

A oni rekoše: Dobro je sluga tvoj, otac naš; još je živ. I pokloniše mu se.

A on pogledavši vide Venijamina brata svog, sina matere svoje, i reče: Je li vam to najmladji brat vaš za kog mi govoriste? I reče: Bog da ti bude milostiv, sinko!

A Josifu goraše srce od ljubavi prema bratu svom, te brže potraži gde će plakati, i ušavši u jednu sobu plaka onde.

Posle umiv se izadje, i ustežući se reče: Dajte jelo.

I donesoše njemu najposle i Misircima koji obedovahu u njega, jer ne mogahu Misirci jesti s Jevrejima, jer je to nečisto Misircima.

A sedjahu pred njim stariji po stareštvu svom a mladji po mladosti svojoj. I zgledahu se od čuda.

I uzimajući jela ispred sebe slaše njima, i Venijaminu dopade pet puta više nego drugima. I piše i napiše se s njim.

I zapovedi Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom govoreći: Naspi ovim ljudima u vreće žita koliko mogu poneti, i svakome u vreću metni ozgo novce njegove.

I čašu moju, čašu srebrnu, metni najmladjem u vreću odozgo i novce za njegovo žito. I učini kako mu Josif reče.

A ujutru kad svanu, otpustiše ljude s magarcima njihovim.

A kad izadjoše iz mesta i još ne behu daleko, reče Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom: Ustani, idi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš reci im: Zašto vraćate zlo za dobro?

Nije li to čaša iz koje pije moj gospodar? I neće li po njoj zacelo poznati kakvi ste? Zlo ste radili što ste to učinili.

I on ih stiže, i reče im tako.

A oni mu rekoše: Zašto govoriš, gospodaru, takve reči? Sačuvaj Bože da sluge tvoje učine takvo šta!

Eno smo ti doneli natrag iz zemlje hananske novce koje nadjosmo ozgo u vrećama svojim, pa kako bismo ukrali iz kuće gospodara tvog srebro ili zlato?

U kog se izmedju sluga tvojih nadje, onaj neka pogine, i svrh toga mi ćemo biti robovi gospodaru mom.

A on reče: Neka bude kako rekoste; ali u koga se nadje, onaj da mi bude rob, a vi ostali nećete biti krivi.

I brže poskidaše svi na zemlju vreće svoje, i razrešiše svaki svoju vreću.

A on stade tražiti počevši od najstarijeg, i kad dodje na najmladjeg, nadje se čaša u vreći Venijaminovoj.

Tada razdreše haljine svoje, i natovarivši svaki svoj tovar na svog magarca vratiše se u grad.

I dodje Juda s braćom svojom Josifu u kuću, dok on još beše kod kuće, i padoše pred njim na zemlju.

A Josif im reče: Šta ste to učinili? Zar niste znali da čovek kao što sam ja može zacelo doznati?

Tada reče Juda: Šta da ti kažemo, gospodaru? Šta da govorimo? Kako li da se pravdamo? Bog je otkrio zločinstvo tvojih sluga. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj u koga se našla čaša.

A Josif reče: Bože sačuvaj! Neću ja to; u koga se našla čaša on neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svom.

Ali Juda pristupiv k njemu reče: Čuj me, gospodaru; dopusti da progovori sluga tvoj gospodaru svom, i neka se gnev tvoj ne raspali na slugu tvog, jer si ti kao sam Faraon.

Gospodar moj zapita sluge svoje govoreći: Imate li oca ili brata?

A mi rekosmo gospodaru svom: Imamo starog oca i brata najmladjeg, koji mu se rodi u starosti; a njegov je brat umro, i on osta sam od matere svoje, i otac ga pazi.

A ti reče slugama svojim: Dovedite mi ga da vidim svojim očima.

I rekosmo gospodaru svom: Neće moći dete ostaviti oca svog; da ostavi oca svog, odmah će otac umreti.

A ti reče slugama svojim: Ako ne dodje brat vaš najmladji, nećete videti lice moje.

A kad se vratismo k sluzi tvom a ocu mom, kazasmo mu reči gospodara mog.

Posle reče nam otac: Idite opet, kupite nam hrane.

A mi rekosmo: Ne možemo ići, osim ako bude brat naš najmladji s nama, onda ćemo ići, jer ne možemo videti lica onog čoveka, ako ne bude s nama brat naš najmladji.

A sluga tvoj, otac moj, reče nam: Znate da mi je žena rodila dva sina.

I jedan od njih otide od mene, i rekoh: Zacelo ga je raskinula zverka; i do sada ga ne videh.

Ako i ovog odvedete od mene i zadesi ga kako zlo, svalićete me starog u grob s tugom.

Pa sada da otidem k sluzi tvom, ocu svom, a ovo dete da ne bude s nama, kako je duša onog vezana za dušu ovog,

Umreće kad vidi da nema deteta, te će sluge tvoje svaliti starog slugu tvog, a oca svog, s tugom u grob.

A tvoj se sluga podjemčio za dete ocu svom rekavši: Ako ti ga ne dovedem natrag, da sam kriv ocu svom do veka.

Zato neka sluga tvoj ostane mesto deteta, da bude rob gospodaru mom, a dete neka ide s braćom svojom.

Jer kako bih se vratio k ocu svom bez deteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?

Tada Josif ne mogući se uzdržati pred ostalima koji stajahu oko njega, povika: Izadjite svi napolje. Tako ne osta niko kod njega kad se Josif pokaza braći svojoj.

Pa briznu plakati tako da čuše Misirci, ču i dom Faraonov.

I reče Josif braći svojoj: Ja sam Josif; je li mi otac još u životu? Ali mu braća ne mogahu odgovoriti, jer se prepadoše od njega.

A Josif reče braći svojoj: Pristupite bliže k meni. I pristupiše; a on reče ja sam Josif brat vaš, kog prodadoste u Misir.

A sada nemojte žaliti niti se kajati što me prodadoste ovamo, jer Bog mene posla pred vama radi života vašeg.

Jer je već dve godine dana glad u zemlji, a biće još pet godina, gde neće biti ni oranja ni žetve.

A Bog me posla pred vama, da vas sačuva na zemlji i da vam izbavi život izbavljenjem prevelikim.

I tako niste me vi opravili ovamo nego sam Bog, koji me postavi ocem Faraonu i gospodarem od svega doma njegovog i starešinom nad svom zemljom misirskom.

Vratite se brže k ocu mom i kažite mu: Ovako veli sin tvoj Josif: Bog me je postavio gospodarem svemu Misiru, hodi k meni, nemoj oklevati.

Sedećeš u zemlji gesemskoj i bićeš blizu mene, ti i sinovi tvoji i sinovi sinova tvojih, i ovce tvoje i goveda tvoja i šta je god tvoje.

I ja ću te hraniti onde, jer će još pet godina biti glad, da ne pogineš od gladi ti i dom tvoj i šta je god tvoje.

A eto vidite očima svojim, i brat moj Venijamin svojim očima, da vam ja iz usta govorim.

Kažite ocu mom svu slavu moju u Misiru i šta ste god videli; pohitajte i dovedite ovamo oca mog.

Tada pade oko vrata Venijaminu bratu svom i plaka. I Venijamin plaka o vratu njegovom.

I izljubi svu braću svoju i isplaka se nad njima. Potom se braća njegova razgovarahu s njim.

I ču se glas u kući Faraonovoj, i rekoše: Dodjoše braća Josifu. I milo bi Faraonu i slugama njegovim;

I reče Faraon Josifu: Kaži braći svojoj: Ovako učinite: natovarite magarce svoje, pa idite i vratite se u zemlju hanansku,

Pa uzmite oca svog i čeljad svoju, i dodjite k meni, i daću vam najbolje što ima u zemlji misirskoj, i ješćete najbolje obilje ove zemlje.

A ti im zapovedi: Ovako učinite: uzmite sa sobom iz zemlje misirske kola za decu svoju i za žene svoje, i povedite oca svog i dodjite ovamo;

A na pokućstvo svoje ne gledajte, jer šta ima najbolje u svoj zemlji misirskoj vaše je.

I sinovi Izrailjevi učiniše tako; i Josif im dade kola po zapovesti Faraonovoj; dade im i brašnjenice na put.

I svakome dade po dve haljine, a Venijaminu dade trista srebrnika i petore haljine.

A ocu svom posla još deset magaraca natovarenih najlepših stvari što ima u Misiru, i deset magarica natovarenih žita i hleba i jestiva ocu na put.

Tako opravi braću svoju, i podjoše; i reče im: Nemojte se koriti putem.

Tako se vratiše iz Misira, i dodjoše u zemlju hanansku k Jakovu ocu svom.

I javiše mu i rekoše: Još je živ Josif, i zapoveda nad svom zemljom misirskom. A u njemu srce prenemože, jer im ne verovaše.

Ali kad mu kazaše sve reči Josifove, koje im je Josif rekao, i vide kola, koja posla Josif po oca, tada ožive duh Jakova oca njihovog;

I reče Izrailj: Dosta mi je kad je još živ sin moj Josif; idem da ga vidim dokle nisam umro.

Tada podje Izrailj sa svim šta imaše, i došav u Virsaveju prinese žrtvu Bogu oca svog Isaka.

I Bog reče Izrailju noću u utvari: Jakove! Jakove! A on odgovori: Evo me.

I Bog mu reče: Ja sam Bog, Bog oca tvog; ne boj se otići u Misir; jer ću onde načiniti od tebe narod velik.

Ja ću ići s tobom u Misir, i ja ću te odvesti onamo, i Josif će metnuti ruku svoju na oči tvoje.

I podje Jakov od Virsaveje; i sinovi Izrailjevi posadiše Jakova, oca svog i decu svoju i žene svoje na kola koja posla Faraon po nj.

I uzeše stoku svoju i blago svoje što behu stekli u zemlji hananskoj; i dodjoše u Misir Jakov i sva porodica njegova.

Sinove svoje i sinove sinova svojih, kćeri svoje i kćeri sinova svojih, i svu porodicu svoju dovede sa sobom u Misir.

A ovo su imena dece Izrailjeve što dodjoše u Misir: Jakov i sinovi njegovi. Prvenac Jakovljev Ruvim;

I sinovi Ruvimovi: Enoh, Faluj, Esron i Harmija.

A sinovi Simeunovi: Jemuilo, Jamin, Aod, Jahin, Soar i Saul, sin jedne Hananejke.

Sinovi Levijevi: Girson, Kat i Merarije.

Sinovi Judini: Ir, Avnan, Silom, Fares i Zara; a umrli behu Ir i Avnan u zemlji hananskoj, ali behu sinovi Faresovi Esrom i Jemuilo.

Sinovi Isaharovi: Tola, Fuva, Jov, i Simron.

Sinovi Zavulonovi: Sered, Alon, i Ahojilo.

To su sinovi Lijini, koje rodi Jakovu u Padan-Aramu, i jošte Dina kći njegova. Svega duša, sinova njegovih i kćeri njegovih beše trideset i tri.

Sinovi Gadovi: Sifon, Agije, Sunije, Esvon, Irije, Arodije i Arilije.

Sinovi Asirovi: Jemna, Jesva, Jesvija i Verija, i sestra njihova Sara. A sinovi Verijini Hovor i Melhilo.

To su sinovi Zelfe, koju dade Lavan Liji kćeri svojoj, i ona ih rodi Jakovu, šesnaest duša.

A sinovi Rahilje žene Jakovljeve: Josif i Venijamin.

A Josifu se rodiše u Misiru od Asenete, kćeri Potifere sveštenika onskog: Manasija i Jefrem.

A sinovi Venijaminovi: Vela, Veher, Asvil, Gira, Naman, Ihije, Ros, Mupim, Upim i Arad.

To su sinovi Rahiljini što se rodiše Jakovu, svega četrnaest duša.

I sin Danov: Asom.

A sinovi Neftalimovi: Asilo, Gunije, Jeser i Silim.

To su sinovi Vale, koju dade Lavan Rahilji kćeri svojoj i ona ih rodi Jakovu; svega sedam duša.

A svega duša što dodjoše s Jakovom u Misir, a izadjoše od bedara njegovih, osim žena sinova Jakovljevih, svega duša beše šezdeset i šest.

I dva sina Josifova koji mu se rodiše u Misiru; svega dakle duša doma Jakovljevog, što dodjoše u Misir, beše sedamdeset.

A Judu posla Jakov napred k Josifu, da mu javi da izadje preda nj u Gesem. I dodjoše u zemlju gesemsku.

A Josif upreže u kola svoja, i izadje na susret Izrailju ocu svom u Gesem; i kad ga vide Jakov, pade mu oko vrata, i plaka dugo o vratu njegovom.

I reče Izrailj Josifu: Sada ne marim umreti kad sam te video da si jošte živ.

A Josif reče braći svojoj i domu oca svog: Idem da javim Faraonu; ali ću mu kazati: Braća moja i dom oca mog iz zemlje hananske dodjoše k meni;

A ti su ljudi pastiri i svagda su se bavili oko stoke, i dovedoše ovce svoje i goveda svoja i šta god imaju.

A kad vas Faraon dozove, reći će vam: Kakvu radnju radite?

A vi kažite: Pastiri su bile sluge tvoje od mladosti, i mi i stari naši; da biste ostali u zemlji gesemskoj; jer su Misircima svi pastiri nečisti.

I otišavši Josif javi Faraonu i reče: Otac moj i braća moja s ovcama svojim i s govedima svojim i sa svim što imaju dodjoše iz zemlje hananske, i evo ih u zemlji gesemskoj.

I uzevši nekolicinu braće svoje, pet ljudi, izvede ih pred Faraona.

A Faraon reče braći njegovoj: Kakvu radnju radite? A oni rekoše Faraonu: Pastiri su sluge tvoje, i mi i naši stari.

Još rekoše Faraonu: Dodjosmo da živimo kao došljaci u ovoj zemlji, jer nema paše za stoku tvojih sluga, jer je velika glad u zemlji hananskoj; a sada dopusti da žive u zemlji gesemskoj sluge tvoje.

A Faraon reče Josifu: Otac tvoj i braća tvoja dodjoše k tebi;

U tvojoj je vlasti zemlja misirska; na najboljem mestu u ovoj zemlji naseli oca svog i braću svoju, neka žive u zemlji gesemskoj; i ako koje znaš izmedju njih da su vredni ljudi, postavi ih nad mojom stokom.

Posle dovede Josif i Jakova oca svog i izvede ga pred Faraona, i blagoslovi Jakov Faraona.

A Faraon reče Jakovu: Koliko ti ima godina?

Odgovori Jakov Faraonu: Meni ima sto i trideset godina, kako sam došljak. Malo je dana života mog i zli su bili, niti stižu vek otaca mojih, koliko su oni živeli.

I blagosloviv Jakov Faraona otide od Faraona.

A Josif naseli oca svog i braću svoju, i dade im dobro u zemlji misirskoj na najboljem mestu te zemlje, u zemlji rameskoj, kao što zapovedi Faraon.

I hranjaše Josif hlebom oca svog i braću svoju i sav dom oca svog do najmanjeg.

Ali nesta hleba u svoj zemlji, jer glad beše vrlo velika, i uzmuči se zemlja misirska i zemlja hananska od gladi.

I pokupi Josif sve novce što se nalažahu po zemlji misirskoj i po zemlji hananskoj za žito, koje kupovahu, i slagaše novce u kuću Faraonovu.

A kad nesta novca u zemlji misirskoj i u zemlji hananskoj, stadoše svi Misirci dolaziti k Josifu govoreći: Daj nam hleba; zašto da mremo kod tebe, što novaca nema?

A Josif im govoraše: Dajte stoku svoju, pa ću vam dati hleba za stoku, kad je nestalo novca.

I dovodjahu stoku svoju k Josifu, i Josif im davaše hleba za konje i za ovce i za goveda i za magarce. Tako ih prehrani onu godinu hlebom za svu stoku njihovu.

A kad prodje ona godina, stadoše opet dolaziti k njemu druge godine govoreći: Ne možemo tajiti od gospodara svog, ali je novaca nestalo, i stoka koju imasmo u našeg je gospodara; i nije ostalo ništa da donesemo gospodaru svom osim telesa naših i njiva naših.

Zašto da mremo na tvoje oči? Evo i nas i naših njiva; kupi nas i njive naše za hleb, da s njivama svojim budemo robovi Faraonu, i daj žita da ostanemo živi i ne pomremo i da zemlja ne opusti.

Tako pokupova Josif Faraonu sve njive u Misiru, jer Misirci prodavahu svaki svoju njivu, kad glad uze jako maha medju njima. I zemlja posta Faraonova.

A narod preseli u gradove od jednog kraja Misira do drugog.

Samo ne kupi svešteničke njive; jer Faraon odredi deo sveštenicima, i hranjahu se od svog dela, koji im dade Faraon, te ne prodaše svojih njiva.

A Josif reče narodu: Evo kupih danas vas i njive vaše Faraonu; evo vam seme, pa zasejte njive.

A šta bude roda, daćete peto Faraonu, a četiri dela neka budu vama za seme po njivama i za hranu vama i onima koji su po kućama vašim i za hranu deci vašoj.

A oni rekoše: Ti si nam život sačuvao; neka nadjemo milost pred gospodarem svojim da budemo robovi Faraonu.

I postavi Josif zakon do današnjeg dana za njive misirske da se daje peto Faraonu; samo njive svešteničke ne postaše Faraonove.

A deca Izrailjeva življahu u zemlji misirskoj u kraju gesemskom, i držahu ga, i narodiše se i namnožiše se veoma.

I Jakov požive u zemlji misirskoj sedamnaest godina; a svega bi Jakovu sto i četrdeset i sedam godina.

A kad se približi vreme Izrailju da umre, dozva sina svog Josifa, i reče mu: Ako sam našao milost pred tobom, metni ruku svoju pod stegno moje, i učini mi milost i veru, nemoj me pogrepsti u Misiru;

Nego neka ležim kod otaca svojih; i ti me odnesi iz Misira i pogrebi me u grobu njihovom. A on reče: Učiniću kako si kazao.

I reče mu Jakov: Zakuni mi se. I on mu se zakle. I pokloni se Izrailj preko uzglavlja od odra svog.

Posle javiše Josifu: Eno, otac ti je bolestan. A on povede sa sobom dva sina svoja, Manasiju i Jefrema.

I javiše Jakovu i rekoše: Evo sin tvoj Josif ide k tebi. A Izrailj se okrepi, te sede na postelji svojoj.

I reče Jakov Josifu: Bog Svemogući javi se meni u Luzu u zemlji hananskoj, i blagoslovi me;

I reče mi: Učiniću te da narasteš i namnožiš se; i učiniću od tebe mnoštvo naroda, i daću zemlju ovu semenu tvom nakon tebe da je njihova do veka.

Sada dakle dva sina tvoja, što ti se rodiše u zemlji misirskoj pre nego dodjoh k tebi u Misir, moji su, Jefrem i Manasija kao Ruvim i Simeun neka budu moji.

A deca koju rodiš posle njih, neka budu tvoja i neka se po imenu braće svoje zovu u nasledstvu svom.

Jer kad se vratih iz Padana, umre mi Rahilja u zemlji hananskoj na putu, kad beše još malo do Efrate; i pogreboh je na putu u Efratu, a to je Vitlejem.

A vide Izrailj sinove Josifove, reče: Ko su ovi?

A Josif reče ocu svom: Moji sinovi, koje mi Bog dade ovde. A on reče: Dovedi ih k meni, da ih blagoslovim.

A oči behu Izrailju otežale od starosti, te ne mogaše dobro videti. A kad mu ih privede, celiva ih i zagrli.

I reče Izrailj Josifu: Nisam mislio da ću videti lice tvoje; a gle, Bog mi dade da vidim i porod tvoj.

A Josif odmače ih od kolena njegovih i pokloni se licem do zemlje.

Pa ih uze Josif obojicu, Jefrema sebi s desne strane a Izrailju s leve, Manasiju pak sebi s leve strane a Izrailju s desne; i tako ih primače k njemu.

A Izrailj pruživši desnu ruku svoju metnu je na glavu Jefremu mladjem, a levu na glavu Manasiji, tako namestivši ruke navlaš, ako i jeste Manasija bio prvenac.

I blagoslovi Josifa govoreći: Bog, kome su svagda ugadjali oci moji Avram i Isak, Bog, koji me je hranio od kako sam postao do današnjeg dana,

Andjeo, koji me je izbavljao od svakog zla, da blagoslovi decu ovu, i da se po mom imenu i po imenu otaca mojih Avrama i Isaka prozovu, i da se kao ribe namnože na zemlji!

A Josif kad vide gde otac metnu desnu ruku svoju na glavu Jefremu, ne bi mu milo, pa uhvati za ruku oca svog da je premesti s glave Jefremove na glavu Manasijinu.

I reče Josif ocu svom: Ne tako, oče; ovo je prvenac, metni desnicu njemu na glavu.

Ali otac njegov ne hte, nego reče: Znam, sine, znam; i od njega će postati narod, i on će biti velik; ali će mladji brat njegov biti veći od njega, i seme će njegovo biti veliko mnoštvo naroda.

I blagoslovi ih u onaj dan i reče: Tobom će Izrailj blagosiljati govoreći: Bog da te učini kao Jefrema i kao Manasiju. Tako postavi Jefrema pred Manasiju.

Posle reče Izrailj Josifu: Evo ja ću skoro umreti; ali će Bog biti s vama i odvešće vas opet u zemlju otaca vaših.

I ja ti dajem jedan deo više nego braći tvojoj, koji uzeh iz ruku amorejskih mačem svojim i lukom svojim.

Posle sazva Jakov sinove svoje i reče: Skupite se da vam javim šta će vam biti do posletka.

Skupite se i poslušajte, sinovi Jakovljevi, poslušajte Izrailja oca svog.

Ruvime, ti si prvenac moj, krepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom.

Navro si kao voda; nećeš biti prvi; jer si stao na postelju oca svog i oskvrnio je legav na nju.

Simeun i Levije, braća, mačevi su im oružje nepravdi.

U tajne njihove da ne ulazi duša moja, sa zborom njihovim da se ne sastavlja slava moja; jer u gnevu svom pobiše ljude, i za svoje veselje pokidaše volove.

Proklet da je gnev njihov, što beše nagao, i ljutina njihova, što beše žestoka; razdeliću ih po Jakovu, i rasuću ih po Izrailju.

Juda, tebe će hvaliti braća tvoja, a ruka će ti biti za vratom neprijateljima tvojim, i klanjaće ti se sinovi oca tvog.

Laviću Juda! S plena si se vratio, sine moj; spusti se i leže kao lav i kao ljuti lav; ko će ga probuditi?

Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dodje Onaj kome pripada, i Njemu će se pokoravati narodi.

Veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od groždja.

Oči mu se crvene od vina i zubi bele od mleka.

Zavulon će živeti pokraj mora i gde pristaju ladje, a medja će mu biti do Sidona.

Isahar je magarac jak u kostima, koji leži u toru,

I vide da je počivanje dobro i da je zemlja mila, sagnuće ramena svoja da nosi, i plaćaće danak.

Dan će suditi svom narodu, kao jedno izmedju plemena Izrailjevih.

Dan će biti zmija na putu i guja na stazi, koja ujeda konja za kičicu, te pada konj na uznako.

Gospode, Tebe čekam da me izbaviš.

A Gad, njega će vojska savladati; ali će najposle on nadvladati.

U Asira će biti obilata hrana, i on će davati slasti carske.

Neftalim je košuta puštena, i govoriće lepe reči.

Josif je rodna grana, rodna grana kraj izvora, kojoj se ogranci raširiše svrh zida.

Ako ga i ucveliše ljuto i streljaše na nj, i biše mu neprijatelji strelci,

Opet osta jak luk njegov i ojačaše mišice ruku njegovih od ruku jakog Boga Jakovljevog, odakle posta pastir, kamen Izrailju,

Od silnog Boga oca tvog, koji će ti pomagati, i od Svemogućeg, koji će te blagosloviti blagoslovima ozgo s neba, blagoslovima ozdo iz bezdana, blagoslovima od dojaka i od materice.

Blagoslovi oca tvog nadvisiše blagoslove mojih starih svrh brda večnih, neka budu nad glavom Josifovom i nad temenom odvojenog izmedju braće.

Venijamin je vuk grabljivi, jutrom jede lov, a večerom deli plen.

Ovo su dvanaest plemena Izrailjevih, i ovo im otac izgovori kad ih blagoslovi, svako blagoslovom njegovim blagoslovi ih.

Potom im zapovedi i reče im: Kad se priberem k rodu svom, pogrebite me kod otaca mojih u pećini koja je na njivi Efrona Hetejina,

U pećini koja je na njivi makpelskoj prema Mamriji u zemlji hananskoj, koju kupi Avram s njivom u Efrona Hetejina da ima svoj grob.

Onde pogrebe Avrama i Saru ženu njegovu, onde pogreboše Isaka i Reveku ženu njegovu, i onde pogreboh Liju.

A kupljena je njiva i pećina na njoj u sinova Hetovih.

A kad izgovori Jakov zapovesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, i umre, i pribran bi k rodu svom.

Tada Josif pade na lice ocu svom, i plaka nad njim celujući ga.

I zapovedi Josif slugama svojim lekarima da mirisima pomažu oca njegovog; i lekari pomazaše mirisima Izrailja.

I navrši mu se četrdeset dana, jer toliko dana treba onim koje pomažu mirisima; i plakaše za njim Misirci sedamdeset dana.

A kad prodjoše žalosni dani, reče Josif domašnjima Faraonovim govoreći: Ako sam našao milost pred vama, govorite Faraonu i recite:

Otac me je moj zakleo govoreći: Evo, ja ću skoro umreti; u grobu mom, koji iskopah u zemlji hananskoj, onde me pogrebi. Pa sada da idem da pogrebem oca svog, a posle ću opet doći.

A Faraon mu reče: Idi, pogrebi oca svog kako te je zakleo.

I otide Josif da pogrebe oca svog; i s njim podjoše sve sluge Faraonove, starešine od doma njegovog i sve starešine od zemlje misirske.

I sav dom Josifov i braća njegova i dom oca njegovog; samo decu svoju i ovce svoje i goveda svoja ostaviše u zemlji gesemskoj.

A podje s njim kola i konjanika toliko da beše vojska vrlo velika.

A kad dodjoše na gumno Atadovo, koje je s one strane Jordana, plakaše onde mnogo i vrlo tužno; i Josif učini žalost za ocem svojim za sedam dana.

A ljudi iz one zemlje, Hananejci, kad videše plač na gumnu Atadovom, rekoše: U velikoj su žalosti Misirci. Zato prozvaše ono mesto s one strane Jordana Žalost misirska.

I učiniše mu sinovi njegovi kako im beše zapovedio.

Odnesoše ga sinovi njegovi u zemlju hanansku, i pogreboše ga u pećini na njivi makpelskoj, koju kupi Avram da ima svoj grob u Efrona Hetejina prema Mamriji.

I pogrebavši oca svog vrati se Josif u Misir i braća njegova i svi koji behu izašli s njim da pogrebu oca njegovog.

A braća Josifova videći gde im otac umre, rekoše: Može biti da se Josif srdi na nas, pa će nam se osvetiti za sve zlo što mu učinismo.

Zato poručiše Josifu: Otac tvoj zapovedi na samrti i reče:

Ovako kažite Josifu: Molim te, oprosti braći svojoj bezakonje i greh, što ti pakostiše; sada oprosti bezakonje slugama Boga oca tvog. A Josif zaplaka se kad mu to rekoše.

Posle dodjoše i braća njegova i padoše pred njim i rekoše: Evo smo sluge tvoje.

A Josif im reče: Ne bojte se, zar sam ja mesto Boga?

Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini šta se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod.

Ne bojte se dakle; ja ću hraniti vas i vašu decu. Tako ih uteši i oslobodi.

Tako življaše Josif u Misiru s domom oca svog, i požive sto i deset godina.

I vide Josif sinove Jefremove do trećeg kolena; i sinovi Mahira sina Manasijinog rodiše se i odrastoše na kolenima Josifovim.

I reče Josif braći svojoj: Ja ću skoro umreti; ali će vas zacelo Bog pohoditi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu.

I zakle Josif sinove Izrailjeve i reče: Zaista će vas pohoditi Bog; a vi onda odnesite kosti moje odavde.

Potom umre Josif, a beše mu sto i deset godina; i pomazavši ga mirisima metnuše ga u kovčeg u Misiru.