Dodje reč Gospodnja Joni, sinu Amatijevom govoreći:

Ustani, idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj protiv njega, jer izadje zloća njihova preda me.

A Jona usta da beži u Tarsis od Gospoda, i sišav u Jopu nadje ladju koja idjaše u Tarsis i plativ vozarinu udje u nju da otide s njima u Tarsis od Gospoda.

Ali Gospod podiže velik vetar na moru, i posta velika bura na moru da mišljahu da će se razbiti ladja.

I ladjari uplašivši se prizivahu svaki svog boga, i bacahu šta beše u ladji u more da bi bila lakša; a Jona beše sišao na dno ladji, i legav spavaše tvrdo.

A upravitelj od ladje pristupi k njemu i reče mu: Šta ti spavaš! Ustani, prizivaj Boga svog, ne bi li nas se opomenuo Bog da ne poginemo.

Potom rekoše jedan drugom: Hodite, da bacimo žreb da vidimo sa koga dodje na nas ovo zlo. I baciše žreb, i pade žreb na Jonu.

Tada mu rekoše: Kaži nam zašto dodje ovo zlo na nas; koje si radnje? I odakle ideš? Iz koje si zemlje? I od koga si naroda?

A on im reče: Jevrejin sam, i bojim se Gospoda Boga nebeskog, koji je stvorio more i suvu zemlju.

Tada se vrlo uplašiše ljudi, i rekoše mu: Šta si učinio? Jer doznaše ljudi da beži od Gospoda, jer im on kaza.

I rekoše mu: Šta ćemo činiti s tobom, da bi nam more utolilo? Jer bura na moru bivaše sve veća.

A on im reče: Uzmite me i bacite me u more, i more će vam utoliti, jer vidim da je s mene došla na vas ova velika bura.

A ljudi stadoše veslati da bi došli ka kraju; ali ne mogahu, jer im bura na moru bivaše sve veća.

Tada prizvaše Gospoda i rekoše: Molimo Ti se, Gospode, da ne poginemo radi duše ovog čoveka, i nemoj metnuti na nas krv pravu, jer Ti, Gospode, činiš kako hoćeš.

Potom uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru.

Tada se pobojaše oni ljudi Gospoda vrlo, i prinesoše žrtvu Gospodu i učiniše zavete.

Ali Gospod zapovedi, te velika riba proguta Jonu; i Jona bi u trbuhu ribljem tri dana i tri noći.

I zamoli se Jona Gospodu Bogu svom iz trbuha ribljeg,

I reče: Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i Ti ču glas moj.

Jer si me bacio u dubine, u srce moru, i voda me opteče; sve poplave Tvoje i vali Tvoji prelaziše preko mene.

I rekoh: Odbačen sam ispred očiju Tvojih; ali ću još gledati svetu crkvu Tvoju.

Optekoše me vode do duše, bezdana me opkoli, sita omota mi se oko glave.

Sidjoh do krajeva gorskih, prevornice zemaljske nada mnom su doveka; ali Ti izvadi život moj iz jame, Gospode Bože moj.

Kad nestajaše duša moja u meni, pomenuh Gospoda, i molitva moja dodje k Tebi, u svetu crkvu Tvoju.

Koji drže lažne taštine, ostavljaju svoju milost.

A ja ću Ti glasom zahvalnim prineti žrtvu, ispuniti što sam zavetovao; spasenje je u Gospoda. (2:11) I Gospod zapovedi ribi, te izbljuva Jonu na zemlju.

I dodje reč Gospodnja Joni drugi put govoreći:

Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj mu ono što ti ja kažem.

I ustav Jona otide u Nineviju po reči Gospodnjoj; a Ninevija beše grad vrlo velik, tri dana hoda.

I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propoveda i reče: Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti.

I Ninevljani poverovaše Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostret od najvećeg do najmanjeg.

Jer kad dodje ta reč do cara ninevijskog, on usta sa svog prestola, i skide sa sebe svoje odelo, i obuče se u kostret i sede u pepeo.

I proglasi se i kaza se po Nineviji po zapovesti carevoj i knezova njegovih govoreći: Ljudi i stoka, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu ni da piju vode.

Nego i ljudi i stoka da se pokriju kostreću, i da prizivaju Boga jako, i da se vrati svaki sa svog zlog puta i od nepravde koja mu je u ruku.

Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutog gneva svog, te ne izginemo.

I Bog vide dela njihova, gde se vratiše sa zlog puta svog; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini.

A Joni bi vrlo nedrago, i rasrdi se.

I pomoli se Gospodu i reče: Gospode! Ne rekoh li to kad još bejah u svojoj zemlji? Zato htedoh pre pobeći u Tarsis; jer znah da si Ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrdjem i kaješ se oda zla.

Sada Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer mi je bolje umreti nego živeti.

A Gospod reče: Je li dobro što se srdiš?

I Jona izidje iz grada, i sede s istoka gradu i načini onde kolibu, i sedjaše pod njom u hladu da vidi šta će biti od grada.

A Gospod Bog zapovedi, te uzraste tikva nad Jonom da mu bude sen nad glavom da mu pomogne u muci njegovoj; i Jona se obradova tikvi veoma.

Potom zapovedi Bog, te dodje crv u zoru sutradan, i podgrize tikvu, te usahnu.

I kad ogranu sunce, posla Bog suv istočni vetar; i sunce stade žeći Jonu po glavi tako da obamiraše i požele da umre govoreći: Bolje mi je umreti nego živeti.

A Bog reče Joni: Je li dobro što se srdiš tikve radi? A on reče: Dobro je što se srdim do smrti.

A Gospod mu reče: Tebi je žao tikve, oko koje se nisi trudio, i koje nisi odgajio, nego jednu noć uzraste a drugu noć propade.

A meni da ne bude žao Ninevije, velikog grada, u kome ima više od sto i dvadeset hiljada ljudi koji još ne znaju šta je desno šta li levo, i mnogo stoke?